Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

Nešto kod nas ne štima

Čudo’ neki dan kako komšija Idriz doziva s pendžera svoju hanumu:

- Hidajeta, Hitka da nisi jopet moje gaće obukla?

A u njeg' vazda moreš vidit' ispod pantola mu viri pidžama i to ženina mu. Mogu mislit' šta joj je prije sve provodio, a vidi ga sad.

Onaj moj Hazim, što voli pametovat' i igrat' šaha, oš'o u pemziju i ne zna šta će od sebe, pa naučio ženu da igra šaha, pa ti njih dvoje po čitav dan igraju li igraju. Kad hin vidiš tak'e ne mereš a da se dobro ne zamisliš.

Nešto kontam, što ti je ovaj insan, dojde na ovaj dunjaluk i donese svak' svoju nafaku, projde njime kako ko umije i ode k'o da ga Bog nije dao. Ništa ne ponese osim svojih grijeha. Naši bi stari reci za nekog:

 „K'o da se triput rađ'o“, biva dobro se snalazi u životu k'o da ga je triput proživljav'o, pa sve zna i umije.

Mi, koji smo se prvi i jedini put rodili, a tak’ih je najviše, lutamo, tražimo i griješimo, k'o kad ne umijemo i ne znamo šta je pravo a šta krivo, pa srljamo i spotičemo se na svoje greške, padamo i ustajemo, pa jopet. Sve dok ne naučimo, a kad naučimo, jal' samo mislimo da smo naučili valja nam ić'.

Proš'o voz.

Je'nom meni moja kona Eminov’ca reče:

- Znadeš li ti, Uzeire, da duša, prije neg’ se udahne u insana obiđe vas dunjaluk i da more birat' mjesto đi će se rodit'?

- Jok ja, moja ti Eminov’ce, prvi put čujem tako nešto.

- Jest, moj Uzeiraga, meni moja nana govorila, a ja dobro upamtila: „Kad duša obilazi dunjalukom i vidi đi nejma zelenila i vode tudi je težak život, al' je zato vjera jaka, a đi sve buja i raste tudi je život lakši, a lakši život istanji vjeru i lahko je pretvori u nevjeru“.

- More bit' moja ti, Eminov’ce, da smo se mi zato dobro posefili kad smo izabrali da se ovdjen rodimo. Hotjeli mi, što 'no kažu, i jare i pare, i dobar život i dobru vjeru, a ne mereš sjedit' na dvije stolice, pa sad niti nam jedno valja nit' drugo.

- Jah, kako kome, veli ona meni, al' da nešto u nas ne štima, beli je tako.

**

Svak’ na svoje mjesto

Bili u nas, u mahali, Salih i Salihov’ca, plahi i pobožni ljudi i imali tri sina. Dvojica bila hairli, a onaj treći, najmlađi, Hamid, alahselamet. Od malehna je počeo djecu prebijat' po mahali, otimat' him klikere i sličice fudbalera, a bo’me i pare i satove. Poče ulazit' ljudima u kuće i ukradi bi, ako ništa, kantu masla il’ bestilja, a kasnije zlato i novčanike. Svi su znali da je to Hamid, al’ ga niko nije prijavljiv'o miliciji, da ne bi pristaj'o na muku Salihu i Salihov’ci koje dragi Allah nagradi sa dva sina, pa dobro kazni sa trećim, ili hin je hotio samo bacit' u iskušenje. Ko će znat'.

            Helem, Hamid poče činit' zijan i po drugim mahalama gdje nisu znali čiji je i on zaglavi u prdekanu. Malo bi iziđi, pa jopet, sve dok nije dogur'o do Golog otoka zbog nake goleme krađe.

            Zarati se i poče se ginut'.

            Ona dvojica Salihovih hairlija poginuše u istom danu. Nasta golema tuga u mahali, a zamjeniše je još veće i gore. Nema insana koji nije pomislio, a neko, bo’me, i naglas reče:

            „Što nije, tobe Jarabi, uz'o onog šejtana?

            Kren'o ja je'nom po humanitarnu u Mjesnu zajednicu, kad prida me ‘nako golemo avto od onog našeg fudbalera što je igr'o u Saraj’va. Otvori se pendžer i promoli se glava sa nakrivljenom beretkom i ljiljani na njojzi. Ko će ti bit, Hamid, Salihagin.

            - Mer’aba Uzeire, dokle?

            Reko' - Ode po humanitarnu.

            - Šta će ti ta crkavica? Dođi u nas u štab, reci da te je Hamid posl'o i uzmi šta ti god treba.

            - Ne treba mi ništa, moj Hamide, dosta, meni i Fati, ovo malo zejtina i riže.

            - Treba li ti stan Uzeire?

            - Šta će mi stan, pobogu si, kad imam svoju kuću?

            - Ako ti treba stan dole u čaršiji, ti mi ga samo pokaži i ja ću ga ispraznit' čiji god da je.

            - Nos’te đavo i tebe i tvoj stan.

            - Ovo ti je šansa Uzeire, ja da sam na tvom mjestu...

            - Neka, reko', proće i ovo i jopet će sve i svak' doć' na svoje mjesto.

            - Pazi ti, Uzeire, kako razgovaraš sa mnom, ja sam ti komandant.

            - Meni bo’me nisi, haj ti za svojim poslom.

            U zimu, '93-e kažu, Hamid jope u prdekani, čeka suđenje. Ubio kažu nekog političara zbog stana. Otad o njemu ni habera. Sve do neki dan. Ja niz Kovače, kad sam ono kren'o kod Novalija po onu almasli granu, kad me neko zove. Pogledam u onoj Midinoj avtopraonici nakav ćo'jek stoji s onim šlaufom i bulji u me. Pogledam malo bolje kad Hamid Salihov se iskezio. Pomislih, namah - Neće ni dragi Allah svašta sebi, neg' nam ostavi ovaj poganluk da nam bidne još teže na ovom dunjaluku“.

            - Šta , reko', tu radiš?

            - Vidiš, perem avta.

            - Peri, peri. Reko' li ti ja da će svak' doć' na svoje mjesto.

            Nije mi odgovorio, samo se okrenu i nastavi prat' ono avto u Midinoj avtopraonici.

            Kako mu ono reko', namah pomislih - More bit' da je samo blentavi Hamid leg'o na svoje mjesto, a ovi malo mudriji i danas danile sjede na tuđim mjestima i beru nečiju nafaku, ko će ga znat?

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil