Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

SNIJEG

U Saraj’vu je znao zavaljat snijeg sve do pod pendžere, a znalo ga je i ne bit taj vakat. K’o maksumi, moj brate, samo da nam je igara, a bez snijega u po zime k’o bez vode u po ljeta, ubišmo se od dosade. Ni nana Subhija nas nije mogla smiriti svojim pričama pa bi ti mi otiđi kod dede Atifa, jer dedo Atif i njegova leđa su nam bili najtačnija vremenska prognoza.

Dedo, dedo . . . zebu li ti krsta?

Jok ona. Nejma vam još snijega.

I tako svaki dan dok dedo jednom ne rekne - Djeco, zebu mi leđa, a nosnice mi kad i kad zapahne dašak tek proprćenog snijega.

Jel plaho dedo, hoće l’ zapast?

Jašta radi, dok vi spavate sve će padat v’like pahulje, da izvinete, k’o klepe, Ha ustanete morete s pendžera skočit u snijeg. U mene buraz plaho vjerov’o dedi, pa jednom otvorio pendžer i skočio a da nije ni pogled’o. Dobro se ubio.

Neg’ vi podmazujte lodre i ligure i potkivajte šlićure, eto vam snijega najdalje do utornika, veli dedo ne bi li nas smirio.

A kad je to dedo?

Namah iza ponedeljnika.

Je l’ uoči petka?

Jok on. Sjedite ovde i ponavljajte: Ponedeljnik , Utornik, Srijeda . . .

I tako bi mi taj vakat ponavljaj za njim, a sve bi pogledavaj na pendžer neće li koja klepa proletit.

Haj šta ga prizivaš, k’o da ga je neko željan, veli mi Fata. Ako su ti prahnule klepe napraviću. Neki dan smo ih jeli. Kako ti ne dodiju?

Nejma ti snijega bonićko, a meni leđa plaho zebu, asli puše odnekle.

**

ZA UMORNE OČI

Otkako pišem knjige neki ljudi misle da sam travar, svako malo me pitaju te za ovu te za onu biljku. Šta vam je, reko’, ljudi nisam vam ja Sadik Sadiković. Opet, drugi me pitaju za cvijeće i nadijevaju knjigama imena po cvijeću. Đi god vidim svoju knjigu u knjižari pored nje ture direktorovu ćuvarkuću, još kad kona Zejna napiše svoju minđu eto ti je pored Hadžibega. Haj, nejma veze, ne smetaju mi, za svaku knjigu se najde čitalaca, il’ mjesta na rafama za skupljanje prašine. Kakva knjiga, takvo joj i mjesto. Nejse!

Odnio Eminu i Eminov’ci moju treću, reko’ da je ne traže po mahali.

Gleda Eminov’ca onog hadžibega na knjiizi i veli - Hadžibeg! Ja lijepa cvijeta i imena mu, mili Allahu! Znadeš li ti, Uzeire, za rutvicu?

Kako neću znat za rutu, eno mi je u đulistanu vazda se žuti.

A znadeš li ti, Uzeire, da je kroz rutu plaho lijepo proć.

Nisam to znao.

Jašta je, ona ti je dobra za sve, a najviše za umorne oči. Prije su govorili kad čo’jek ne primjećuje ženu, biva tu je, a on nimukajeta za nju k’o da je i nejma, da je dobro sabahile kad se uzima abdest, prije se ljeti uzim’o abdest vani iz ibrika, a zimi u onim banjicama, bio samo odvod mali, tu se i kupalo i svašta. Nejse. Da ta žena skine mahramu, namazbezu ili šta već nosi na glavi, razastre je preko rute i ha uzme abdest ponovo se pokrije.

I šta bide , moja ti Eminov’ce, primjeti li je čoj’ek?

Jok on, moj Uzeire, ne mere ništa namah neg’ mora četerest i jedan dan tako. Pričali su, ako him je vjerovat da je tako jednu ženu sa Ploče čo’jek primjetio tek četers i drugi dan, jal treći, slagaću ti, i pit’o je đe si ti bila ženo do sad, a ona mu rekla đe i do sad, bezbeli, kad će ti on njojzi – Bo’me te ja nisam vidio sve do sad.

Aaaa, mahnita čo’jeka, da mi nije k’o šta zapiso, moja ti Eminov’ce!?

More bit, moj Uzeire, i da jest. Ne umijem ti rijet je l’ ovo istina, narod svašta priča, a što narod govori il’ je bilo il’ će bit.

More bit, moja ti Eminov’ce, velim, a Emin se okrenu na me sa mindera i k’o da mi išaretom veli -  Jašta je neg’ istina, Uzeire, zar sumnjaš?

Jok ja, ne sumnjam, velim, a niko me nije ništa ni pit’o.

**

IZUVANJE

- Valahi Uzeire, što je ovo nešto zamodalo, a i ovaj narod prima sve tuđe, draže mu neg' svoje, veli mi Fata, sabahile, pri kahvi u nas na čardačiću.

- O čem’ ti to, bonićko?

- Ma, stalno me zvala ona Alma Zlatanov’ca da dojdem u nje na kahvu, kontam, šta ja imam sa njom pričat', ona je puno mlađa.

- I, ode li?

- Bila sam, da bogd’o nisam. Hoću da se izujem pred vratima, veli ona - Nemoj se izuvat Fatma hanuma.  Vala, hoću, da ti ne nanosim ovaj poganluk sa teste. Kad bi meni neko uniš'o u obući u kuću, nešto bi mi bilo. Izujem se ja bo’me, a ne mogu nju gledat' u obući kako hoda. Ništa je nisam čula šta mi je govorila, sve mi oči lete na one njezine cipeletine, kontam šta je sve nanijela na njima, pa sad po kući raznosi.

Allahselamet.

Lijepi naši običaji. Prije se narod svuđi izuv'o, bilesi pred poštom i sudom dok jalija nije skontala pa bi zađi i svu obuću pokupi.

- U mene nana Subhija imala dvije sestre bliznice, Šefku i Šefiku, obadvije se udale u Banja Luku. K'o kad se u onaj vakat nije plaho hodalo, prošlo je i deset godina kad su joj prvi put došle.

- Nisi mi to nikad prič'o.

- More bit' i da jesam, pa ti zaboravila. Nejse.

Urede ti se njih dvije za puta, uzmu sve isto, lijepe katove, sašiju dimije, bilesi nove cipele kupe da vide u Saraj'vu da i u Banjaluki ima svašta kupit', i na voz.

Izuju ti se one ispred voza, moreš mislit', ostave nove cipele na izvanu i uniđu.

- A-a, odnesoše li him cipele, moj Uzeire?

- Sa'š čut'. Dojdu ti one u Saraj'vo, izajdu iz voza. Niđi him cipela nejma, a ostavile ih pred vratima. Kad su došle u nas, u čarapama, nana Subhija se rasplakala, mislila da nejmaju ni cipela, kad će ti one njojzi:

“ Ah, draga sestro Subhija, ja što se ovaj narod prolopovio, prije nije bilo 'vako, ne mereš više ni obuće pred vratima ostavit', namah ti je dignu“.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil