Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

DESET ŽENA

    Nana Subhija je često znala rijet da je naš dedo Atif im’o deset žena. U mene mati joj je u svemu davala za pravo osim kad bi ovo reci.

     -Ih, deset, odakle mu deset žena, bona ne bila mati, kako hi ja ne znam, pamtim samo dvije. To si ti čula u onoj pjesmi. Jok on.

     -Jašta neg’ deset, k’o kad je bio naočit, im’o one nausnice, pa kad bi još nakrivi fes, nemereš gledat u njeg’ od ljepote, a iz fine, stare sarajevske familije Arnautović.

Prvo dovede onu Nafiju, od Šoša, sve su mu bile iz bogatih famelija, a ona mu donese sejsenu, biva miraz na sedam ata. Plaho je sevap kad mladoj dogone sejsenu, biva cejzluk. Prije se govorilo, ako nejmaš ništa dat makar udjeni konac u iglu, pa je zabodi na samar kad miraz gone. Sevap je.

Uredila Nafa kuću sva sija. Na minder stavila kalufne jastuke od čohe i prekrila ih sve srmom izvezenim peškirima i jajgijama. Prostrla sve nove, rukom tkane ćilime.

Birvaktile su žene plaho znale s ljudima, nikad hi nisu zvale po imenu neg’ bi him reci: Đela mašala, moj beže, bujrum paša moj . . .  sve tako. Nafa je vašeg dedu Atifa zvala Atila.

Kad bi on dojdi s posla, đi god bi stani jal pojdi da sjedne, ona na njeg’:

     -Ne na to, Atila, pogužvaćeš, isprljaćeš. to je meni babo dao u miraz.

Njemu ti dodije i on joj je`nom sve ono što je donijela skine i razbaca, veli da imam đi sjest rahat.

Kad bi pojdi radit, pita ga Nafa šta će ručku i on joj rekne. Dojde s posla, ona spravila nešto drugo. I tako povazdan dok se on ne dosjeti, pa joj rekne šta će spremit, bezbeli nešto što ne voli, a ona ti uzinat spremi nešto drugo i ne znajućí da on to plaho begeniše.

I tako projdoše i dvije i tri godina u natezanju, a kad s nekim živiš ne mereš se sa njim natezat i ić’ mu uz dlaku neg’ mu moraš ugađat, pa da mu se omiliš. On ti Nafu vrati babi, a ona ponese sve što je donijela. Osta kuća prazna, ali se imalo đi sjest, a bo’me i pojest što je srcu drago, znao je često rijet vaš dedo Atif.

   Domalo dovede Sajmu Mulalićku, rekoh li vam ja, sve iz finih sarajevskih familija.

     - Haj eto dvije i ti treća, al’ nemoj bona ne bila mati govorit da ih je imo deset kad nije.

     - Jašta je, ako nije i više. Samo dok sam ja bila za njim doveo je tri na me, i to s ćesme kad bi se vraćaj iz akšamluka, sabahile. Sve mlado bilo, poletilo u finu kuću. Ha on ode spavat, ja se izgalamim na njih i otjeram hi kući. Haj ti reko dijete svojoj mami, a ja neću nikom govorit da si pošla za ženjenim čo`jkom. Ako ko uspita rijet ću da si mi vode donijela.

     - E sad si ga, vala zeleno uzbrala, de ne pregoni bonićko djeca te slušaju, veli joj moja mati, biva ne da na svog babu.

     - Jašta je neg’ imo deset žena , više neg’ u onoj pjesmi.

I tako bi se ona nastavila pričat sve do desete žene da nas mati ne rastjera samo da nana prestane o tome više pričat.

**

PONEDELJAK

Lahko je pomaknut sahat s je`nog mjesta na drugo. Lahko je vratit i kazaljke sata, al’ haj ti u starom insanu nešto promijeni i pomakni ga s mjesta. Ne mereš bezbeli.

Evo nas u nas na čardačiću, djeca otišla u škole, niđi živog roba nejma, a mi još kahvenišemo i uzdišemo.

Ni tice se ne čuju!

Nek’ vala ne čuju da insan malo mozak odmori i od njih. Otkako se navadiše u nas pod strehu ne mereš ostat od njihove cike i đivđanja, a usraše . . . ne mereš naprat za njima, veli Fata.

- Prvo si hi navadila mrveći him hljeb, a sad ti smetaju.

- Vala smetaju, da mogu sad bi him rekla hajte selite, kifelite mi ispod strehe. K’o da oni haju za me i što meni smeta.

- Znam da ne bi, al’ eto, insan je nekad težak sam sebi, pa mu svak’ smeta, i golub i golubica kad poleti sa Baščaršije i vrapci na grani, a kamoli ispod strehe.

- Jah!

Ne progovorismo više ni je`ne i svak ode za svojim poslom.

Ako se dan po jutru poznaje, najbolje mi je danas zabit nos u svoje ćitabe i gledat svoja posla. Proće i ovaj ponedeljak k’o što je svaki do sad proš`o, bezbeli.

**

BAKRENO SUĐE

Svako malo eto ti nekog da upita:

     - Što to Uzeire ne pišeš, šta je rijet?

     - Rašta ću pisat, prođite me se, velim, kad je ovaj narod nakav baš k’o i ovo vrijeme, heftu vrelina k’o ispod sača, a drugu heftu lije k’o iz kabla, eno mi onaj hadžibeg viškuće vas svehno.

Narod se unervozio i nahorozio, samo što ne počmu skakat jeno na drugo. Najbolje šutit i gledat svoja posla kad svak govori i misli, pa makar i tuđom glavom. Birvaktile se znalo ko govori i čija se pika i svak bi misli ko jedan, a jedan bi sastavljaj šta će svi mislit. U današnji vakat svak ima mišljenje, tamam i da nije njegovo, i nije ga ni stid pričat, samo nek je kontra pa kako god. Bo’me se i ostarilo, a star insan kad metne kahvu zaboravi namah je l’ uključio jal isključio ringlu, pa zaspe kahvu hladnom vodom, a sjeti se svega kad je bio vlihni, biva maksum.

Mi stanovali u Samardžijama pri Begovoj kahvi, a igrali se povazdan na češmi iza Begove kafane.

Najdraže nam je bilo kad bi se posvađaj Hilmo i Nizama, kuća viš naše, pa bi otvori sve pendžere, uz vrisku i galamu pobacaj bi svo bakreno suđe, a nama bilo plaho zabremedet kad bi oni sahani i demirlije zazvonili po kamenoj avliji.

Nana Subhija bi samo kolutala očima i otpuhivala Allahselamete.

Poslije bi se smirili i po taj vakat bi skupljaj ono suđe odvajajuć šta je za kazandžiluka, za popravke, a šta za kuće. Sve šapatom bi gugutali jeno drugom, nisi hi mogo ni čut šta govore. Nana Subhija je imala na sve odgovor, a za ove svađe samo bi reci:

• Djeco draga, ne do vam dragi Allah da bi šta uzeli što su oni pobacali, svakako će se pomirit, a vi ispadoste lopovi.

Kad bi se mi zagledaj u nju da nam rekne što ovo oni rade, ona bi nam reci:

• Nemojte u životu nikad puno mrzit, a ni volit previše, jer poslije će vas bit stid kad zavolite onog što ste mrzili, a zamrzite onog što ste plaho volili.

Da sam tad umio, beli bi je upit’o - More li to tako u nas, a ona bi odgovorila, bezbeli da ne mere, al’ probajte, morebit u vas mogne.

Ha ustanem da pojdem, zaboravim po šta sam poš’o, a još mi u ušima odjekuje klepetanje i zveket bakrenog suđa iz Hilmine i Nizamine avlije.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil