Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

IZMEĐU DVA BELAJA

Uz sokak niz sokak povazdan i naje'nom insan zapadne u ćorsokak.

Ne mere ni tamo ni 'vamo, a ja ti se spremim, pa kod Emina i Eminov’ce da malo sa Eminom pošutim, a s Eminovcom koju progovorim. Ha vidi da ću ja u njih, u mene mi Fata stane rondat' na me':

 - Šta se to riktaš k'o da je Bajram, znam ja đi si ti kren’o, k'o da te je ko željan …

Biva, nije joj drago što ja imam, samo za sebe, još ovu je'nu oazu mira u ovoj pustinji nemira đi belaji iskaču sve jedan za drugim k'o Arapi iz pijeska. 

- Haj', reko', i ti sa mnom!

- Jok ja, šta ću him?  Ona tvoja Eminov’ca se navije k'o gamofon, nikad' prestat', a kad ti šta rekne ne mereš zaspat' kontajući šta ti je hotjela rijet'.

Tak'e su ti žene, ne miruju dok čo'jeka ne doćeraju da mu omrzne sve svoje, a da zavoli njezino, al' od srca, sve do one dajidžične Sejde s Mahmutovca što joj vazdan zavrću svjetlo, jerbo ne plaća na vrijeme. Sve joj preče neg' računi. Dojde prvi paradajz, jal' trešnje kad su najskuplje, Sejda kupi. Dojde zima Sejda nejma ogrijeva i eto ti je u nas. Dok je insan bio mlađi i još mislio svojm glavom, pa se bunio i svađ’o, a onda i ne primjetiš kako se fataš za šlajpek, ha Sejda dojde i pitaš je kol’ko joj treba, a da ti žena nije ni riječi rekla.

E, tad ti je žena rahat.

Zavolio si joj familiju od srca i obraduješ se od srca kad ko njezin dojde, a svoje obilaziš sve manje i manje. Ne kaže se džabe: “tiha voda brijege valja”, a svaki je čo’jek odanle odakle mu je žena, pa ti vidi.

Ha unidješ u Emina i Eminov’ce, k’o da si u Tekiju uniš’o, obuzme te nakav mir, jer znaš da će te njih dvoje, baš k’o Derviši kad se zavrte i zahukću odvest’ na neki bolji dunjaluk na kojem nejma ni tvoje ni ženine familije, a bo’me ni računa, ni ćorsokaka, ni problema što izlijeću jedan za drugim k’o Arapi iz pijeska.

Sami rahatluk.

Prije su ljudi malo govorili, baš ko Emin i mor’o si im riječi klještima izvlačit’. Bilo je i onih što nisu zatvarali usta, ali takvi su bili za cirkusa i šprdnje, da ti ubiju vrijeme dok ko pametan šta ne progovori.

Pijemo kahvu, a Emin sjedi na minderu kraj pendžera baš k’o Jusuf star, srče kahvu, ćibuk pali, gleda šeher grad.

I ni je’ne.

K’o da nam išareti da mi započnemo muhabet’.

- Jah, reko’!

- Jah šta ćeš, veli Eminov’ca i tako započe razgovor.

- Znadeš li ti, Uzeire, odaklen ovolika patnja na dunjaluku?

- Jok ja, moja ti Eminov’ce, odaklen ću znat’?

- Nejma više sabura, moj Uzeire, insan bi svašta nešto hotio namah i nemere čekat’, a čitav mu život projde čekajući da to dojde, pa ne mere bit’ rahat nit’ s ovom kahvom nit’ s bilo čim. Misli, samo da to dobijem pa ću onda bit’ rahat. Jok on.

- More bit’, moja Eminov’ce, da je i od tog’, ko će ga znat’?

- Prič’o meni moj dedo, rahmetli, kad je njega je’nom natjer’o medjed dok je bio u onoj austrijskoj vojski. Poleti dedo što ga noge nose dok ne upade u naku jamu, srećom ufati se za liticu i ne propade skroz. Dole hendek, gore medjed, a on visi između dva belaja, sve gori od goreg, baš k'o mi sad. Ne mereš ni gori ni doli. 

- Šta ti bi s dede, moja ti Eminov’ce?

- Ništa, moj Uzeire, neg' se on okrenu oko sebe i ugleda grm se zacrvenio s malinama pored njega i stade jest' i uživat' u njihovoj slasti taj vakat i zaboravio na strah, sve dok medjedu ne dodija i on ode, a moj dedo izajde i vrati se svojoj vojski, a iz vojske svojoj kući dje doživi duga vijeka sa svojim najmilijim.

Pravo veli u mene mi Fata za Eminov’cu:

- Kad ti 'vako šta sukne ne mereš zaspat', a ni rasukat' taj vakat.

 Reko' more bit' neko od vas znadne šta je Eminov’ca hotjela rijet'.

**

Znanje

U najboljoj školi na dunjaluku sjedili su samo najbolji učenici koje su učili svakojakom znanju, mudrosti života i vjere najbolji učitelji.

U toj školi učitelji su imali šćapove, ali ne da bi degenečili nemirne i nestašne učenike, jer su ovi učenici bili mirni k’o bubice, željni znanja upijali su svaku učiteljevu riječ. Svako malo jedan od učenika bi fasovo šćap preko leđa iz čista mira. Niko nije smio upitati učitelja što ih udara kad nisu ništa zgriješili, jer su znali da će im sam rijet. Tako i bi. Kad su završili školovanje učitelj im reče ovako:

Čim bi neki od vas brže od ostalih počeo shvatati i znati počinjao bi mi bivati srcu drag, i taj bi to znao i osjetio pa bi, bezbeli, uzeo fursata, a za znanje i nauku nema ništa gore od sujete i bahatosti. Ima u našim glavama jedno mjesto gdje mi hraniimo znanjem i zvanjem sami sebe i kako mi tu rastemo tako se svi i sve oko nas smanjuje. Nema ništa opasnije na dunjulaku od pametna insana punog sebe. Mi to ne znamo i ne vidimo, jer je to mjesto u tami i nedostupno. Jedino ga može osvijetliti iznenadni i neočekivani udarac ovom batinom i ispuhati vaše ja, a vama će ostati samo čisto znanje koje će koristiti čitavom dunjaluku dok ste živi života svog.

Tako je nekako i nastala izreka da je batina iz raja izašla. Šta je sve kasnije bilo sa batinom nije za priče.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil