Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

Dok nas smrt ne rastavi

Veli meni Fata, sabahile,  pri kahvi: 

- Baš je potaman, Uzeire, sjest’ u avijon i s bismilom đi god poželiš.

- Ne treba ti avijon, sad ti je, u nas na čardačiću, k'o u avijonu, sjediš i gledaš, a dole magla, ništa se ne vidi. Nek' , vala ni ne vidi, namah insan zaboravi na vas poganluk ispod ove magluštine.

Vidim ja u mene mi se Fata nadigla, samo bi hodala, biva letila. Smanjio joj se ovaj dunjaluk, pa mahala i Sarajvo tijesni postali.

Jah! Šta ćeš?

Je'nom reče jedan moj ahbab:

„Prije kad bi ova magla padni, po' Saraj'va ode jal' na planinu jal' u Dubrovnik“. Reko', tako ti je i sad samo što sad ide ona druga polovina koju ti ne znaš.

Nejse!

Birvaktile bio jedan dedo pri Bakijama, prodav’o Takvime, Zemzem i Preporod i taj dedo je vazdan govorio:

- Doć'e ženski vakat kad će se dunjaluk smanjit', patnja uvećat', i tad će najteže bit' musliman. Manite se djeco šejtanluka, dođite tobe i vratite se vjeri dok je lahko bit musliman“.

K’o omladina, moj sinko, kome je onda bilo do starinskih priča iz Zemzema i Preporoda. Da je nama šta pročitat' o Hasetu, Mujiću ili Šekularcu, a to si mog’o nać' samo u “Oslobođenju”. Zato smo ga i čitali naopako, biva od sporta, pa sve do Sarajevske hronike, a onda bi ga zafrljaci il' nekom podaj.

Bo’me dođe vakat o kojem je dedo govorio, a svi se šprdali sa njim - dunjaluk se smanji da nemere bit manji.

Patnje je vazdan bilo i biće, a kako se dunjaluk smanjio tako patnja, nesreća i jad ljudski izbiše sa svih strane. Ne mereš više ni kahve s mirom popit', a da ne čuješ za kakav belaj od vlastitog sokaka, pa do na kraj dunjaluka. Nije mu se još ni smrtovnica zazelenila na banderi, nit' mu sva familija obavještena, a ti već znadeš da je komšija preselio i od čeg'. Od mahale i sokaka, pa do na kraj dunjaluka sve habere namah saznaš, a najprije one naopake od kojih ti kahva prisjedne a dan kaharli postane.

Imaš ti još svijeta, fala Bogu, što voli lijepu riječ čut', a najviše je onih što vole šta ružno čut' neg' se hljeba najest'. Kad takvima lijepu riječ uputiš k'o da si mu gurno prst u oko. Tak'i se slomiše da sve što je lijepo preokrenu na ružno i da ti svaku riječ izvrnu i izopače.

Allahselamet!

I haj ti misli dvajest i četiri sahata, nejmaš šta manje, na sav dunjalučki jad, bijedu i nepravdu, pa ću te vidit' dokle ćeš dogurat'. A ovaj naš život kratak, moj brate, ne’š se imat' kad ni nasmijat' ni proveselit' ni svoje tuge i nesreće odtugovat' misleći na dunjalučke patnje.

Jer ovaj ti insan, na današnji vakat, 'vako fercera:

Ne'š se obveselit' dok neko ne zakuka!

A more bit' je vazda tako bilo, samo što je dunjaluk plaho okrać'o, pa se bolje vidi.

I tako bi’ ja dum'o taj vakat da me u mene mi Fata ne prekide:

- Gledam ovu maglu, Uzeire, i kontam, k’o da smo preselili nas dvoje na ahiret, pa sad pijemo kahvu i gledamo dole.

Kako mi ona to reče, namah se sjetih onog vica:

„Dok nas smrt ne rastavi...“, al' ne rekoh joj ništa, jer ne bi ni meni bilo mrsko da 'vako i na ovom i na onom dunjaluku ostane.

**

Na istoj stanici

Pijemo mi sabahile kahvu u nas na čardačiću, šutimo i čekamo kad će se ova magla razići i kad će nam se Sarajevo ukazati.

-De nam Uzeire malo radio odvrni da čujemo štogod - veli Fata.

Vrtim ono kolo taj vakat neće li naletit’ nešto uhu ugodno. Jok ono. Proš’o Varšavu, haman i do Vašingtona dođoh, sa’ će i Zagreb, biva zadnja stanica u nas na radiju. Taman kontam da ga ugasim kad se začu pjesma. Moli dunja Esmu da je obere da joj se grane ne polome, a Esma je kune i veli: "Dabogda ti se polomile ..." Biva, da more vidjet’ dragog sa pendžera kad naiđe niz sokak. Slušamo bez riječi, da čujemo hoće li dunji polomit’ grane ili će ih Esma obrati i dragog ugledati, srčemo kahvu i uzdišemo od ljepote i meraka, kad će ti Fata:

- ‘vako ti se insani traže, moj Uzeire, baš k’o ove stanice na radiju. Kolo sreće se okreće i dok se ne nađu sve krči, šušti, jal tišina ubija, a kad se dvoje nađu samo pjesma, haber i milina odzvanja. A nisu svi na pravoj stanici zastali i ostali k’o mi. Jok oni.

- More bit’ zato neki često mijenjaju stanice, a neki čitav život samo jednu slušaju i na jednoj ostanu, ko će ga znati?

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil