Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

JOK

U mene Fata nije mašila ni jednu sedminu. četeresnicu, godišnjicu a kamoli  tevhid u mahali jal sokaku. Ha se vrati, veli mi :

• Uzeire, ako ja preselim prije tebe nemoj mi, Allaha ti, pravit ni tevhida nit šta drugo, et kad sam te zaklela.

Neki dan bila na četeresnici onom Zulfi što joj je reko poselamit babu kad umre i ha se vratila poče mi pričat šta je koja hanuma obukla, stavila na se i rekla :

• Urede se k’o da će na teferič i ne prestaju pričat. Do mene sjedila naka gospoja iz donje mahale i ufatila mi pričat o svom rahmetliji - On ti je imo radnju na ćaršiji i po vas cijeli dan bi radi, a kad bi u akšam dojdi kući razastri bi onaj pazar po sobi i broj, a meni bi sabahile ostavi samo da imam za ručak i večeru zgotovit. Ne bi mi ni krajcara ostala. A mi žene volimo šta sakrit sa strane te se ja sjetim moje nane rahmetli kako je ona radila svom čojeku. Izujem se bosa, namažem tabane medom i projdem po sobi nako. Što god se zalijepi elhamdulila. A nije bio škrt, moja ti. Svaki bi mjesec poderi onu teku punu dužnika. Što to radiš, moj Muhamede, beli si spameti skren’o. Jok ja, veli on, ‘vako će mi svako rijet, živ i zdrav bio moj Muhamedaga. I doživi on i osamdesetu, a evo sad će i meni u maju osamdest i pet, nazdravlje i na dug vijek.
• Bome joj pametan čojek bio, i pare i sevape zarađiv’o, beli su mu i hanumi govorili na dug vijek dok hin je tol’ko nabrala.
• Ne umijem ti rijet, moj Uzeire. Neg da ti i ovo reknem - One žene k’o da nejmaju svoje kuće. Nikad otić, ko kad su svega naspremali pa da se najedu mukte. Ostala ja sa Zulfovicom đi mi je ono Zulfo reko poselamit rahmetli babu, a ostade i ona Sevda Mehmedov’ca iz Saburine da je malo razgovorimo. Veli ti njojzi Zulfovica - E moja Sevdo, da hoće sad odnekle izbit na vrata moj Zulfo i tvoj Mehmed. Valahi, moja ti Zulfovice nek izbije tvoj Zulfo al’ nek ne vodi mog Mešu. Ko bi mu sad, bonićko, prao, kuh’o i sprem’o. Ja ostarila. Jok!

**

DA POŠUTIMO

Plaho volim sa svakakvim insanom promuhabetit, al' mi nekad, valahi, dokundiše i moj i tuđi i eglen i beglen, pa ja odem kod dede Emina sa Ploče, da sa njim malo pošutim. U tog dede riječ k'o dukat. Po taj vakat sjedimo, kahvendišemo i siti se našutimo. Tišina, moreš je s nožem rezat', a kroz tu tišinu provlaći se dim dedine cigare… Nisam nikad pušio i svaka mi cigara smrdi, ali ova dedina škija mirom miriše.

            Prođe i taj vakat kad Emin progovori:

            - Znadeš li ti, Uzeire, ka`će Kijametski dan? Nisam moro ni reć', ne znam oklen ću znat' kad se dedo nastavi: - Ne zna to niko, moj Uzeire, sem dragog Allaha koji nam daje znakove, a jedan od znakova je kad nestane stida. Ima jedan cvijet, neki ga zovu stid, taj ti je cvijet nekad bio drugačiji, unutra je bio crn, a okolo bijel k'o pamuk. Ljetos sam ga gled'o i onaj crni dio haman se ni ne vidi. E, kad taj crni dio nestane, nestaće i stida, a bome i dunjaluka, moj Uzeirbeže.

DUMANJE

• Piši ti Uzeire kolko hoćeš i šta hoćeš, moreš i izmišljat, al’ nemereš ništa izmislit što već je`nom nije bilo, biva dogodilo se, dogodiće se, il’ se baš sad nekom događa, veli mi Eminovca.

Haj da mi je samo to rekla, ne bi ni mukajeta, neg’ se nastavila:

• I ovo što mi mislimo su već mnogi mislili i odmislili haman isto, pa da je ne znam ti šta.

Poš’o ja svojoj kući polajnak, nogu za nogom, i sve nešto o ovom dumam: More bit je ‘vako isto nekad neko nekom rek'o ko meni Eminov’ca pa ovaj ‘vako dum'o k’o i ja o tome kad je kreno kući. O'što ti je to, Uzeire, razbijat glavu kad su je već mnogi razbili, a neko je to garant već i zapis’o, a ako nije odo’ ja sad pohitit polahko i turit na fejzbuk“, dok nije ko turio.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto –  Svrzina kuća /EFM BA