Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

Kemica sa Bistrika

U mene kuća vazda bila puna smijeha i šale, a prednjačio je sin Hamo koji je povazdan sve izvrt’o na šegu i šalu, a najdraže mu je bilo sestru Merimu zafrkavat, ali nježno, mudro i sa puno obzira kakva je i sama bila. Duša draga.

Kad god bi telefon zazvonio, neko pogriješio broj i prekin’o, Hamo bi se nastavio pričat taj vakat sve dok ne bi došla Merimica i upitala ko je to.

Kemica sa Bistrika, pita za tebe.

Ih, za mene, što će za mene pitat. I ne zna me.

Vidio te jednom kad si igrala gume na sokaku. Ima on ovde tetku.

Jesam li dobro igrala?

Kaže da jesi, al’ da mu se najviše svidjela crna kosa i zelene oči. Voli Kemica crnke sa zelenim očima.

A kol’ki je Kemica?

Malo veći od tebe, za glavu i ima čičkavu kosu i plave oči.

Poslije toga kad bi god zazvonio telefon svi bi poletili da se jave pa i Merima, rodio je babo.

Je l’ Kemica sa Bistrika?

Jok on, Pemba sa Širokače, reci bi joj mati, a ona bi se pognute glave vratila u svoje ćoše i nastavila oblačit, svlačit i češljat lutke iščekujući kad će opet telefon zazvonit.

Samo kad se Hamo javlj’o bio je i Kemica sa Bistrika.

I tako godinama, a Kemica, Merimina mjerica, postade dio naše porodice. O njemu se pričalo k’o da je stvaran.

Završila Merima škole, više pa i najviše, a osim pameti na babu imala je i ljepotu na mater, al’ nije imala momka. Haj’, dok je išla u školu i nije joj treb’o, al’ sad kako je završila škole mogla bi se i zagledat u nekog. Tako ti i bi. Ništa nam nije ni govorila, kad jedan dan dojde sa momkom kući, nije ti šala.

Fin ‘nakav bio, majka ga ne ubila, plave, bistre oči, a ona mu kosa loknava. Upoznajemo se, veli Kemal se zove. Haj’ neka, lijepo ime, al’ kako on to reče meni se upališe kandilji te ga upitah odakle je.

Sa Bistrika.

Eno ih i dan danile na Bistriku, u sreći i rahatluku sa dvoje muške djece, rodio ih dedo. E beli joj je buraz dozv’o i naslutio sreću.

**

Asli mi se Fata posefila

- Ne znam vala, Uzeire, šta bi od onih jabuka što mi je Rukija donijela. Da znam da su kisele smotala bi' hin u dvije jufke za jabukovače.

- Valjalo bi, bome, nisi odavno.

- Odo'  ja začas razvit' dvije jufke, a ti mi zakači ove store, isprala sam hin u dvije vode. Onaj tvoj Dedo mi hin nadimio, alahselamet, sve kalemi je'nu na drugu, a ove mi store plaho upiju duhanski dim, ne mereš ti to šale išćerat'.

Nekako hin ja natakarim kad ona gleda i veli:

- Fali ti je'na šćipaljka, vidi kako vise.

- Ne fali, baš je dobro legla.

- Jok ona, sva mi se razvukla. Đi ti je ispala?

Traži' i traži' taj vakat. Nejma je.

- Ma nije ni bila, ne znam ni šta tražim.

- Jašta je neg' bila, valjda znam kol'ko sam imala šćipaljki na stori, da sam znala ne bi' ti ni govorila da hin mećeš, e baš nisi insanu ni od kak'e pomoći u kući.

Iza akšama, velim ja njojzi:

- Rek'o nam je Mute doć' malo sa Vesnom.

- Nek' dojdu, samo him nejmam šta iznijet' od slatka.

- Kako nejmaš, đi ti je ona jabukovača?

- Ma ne bi' je od sramote iznijela, asli mi je ona šćipaljka upala u pitu, pa je ja smotala u neznanju.

Dojdoše, bome Mute i Vesna.

- U tebe, haman, vazdi druga trenerka na tebi, velim ja njemu, da nije k’o zaboravio kak'u magazu zaključat', pa ti zalut'o u nju.

- Ima se Uzeire, fala Bogu pa se i mijenja, šta'š tak'i mi grah pao. Mora neko i imat', ne bi valjalo da svi nemamo, moj Uzere.

- Vala i ne bi, dosta smo svi nejmali, red je da pođehko ima kad mi ostali nejmamo.

Pijemo kahvu, veli Fata:

- Nejmam vam ništa slatko k'o kad nisam ništa pravila. Da vam otvorim oni kekes što mi je Rukija hanuma donijela?

- Dones’der ti njima one jabukovače, kakav keks.

- Ne bi sebi ukabulila da mi se ko udavi.

Ispričasmo him o šćipaljki, a Mujo navalio k’o mutav, biva da je probaju. Hoće i Vesna. Donese him Fata, a Mute joj veli:

- Ne sekiraj se ti, Fatma hanuma, ako je ja progutam, Boga mi ću ti je oprat u tri vode i vratit’.

- De, ne cirkuzaj sa mnom, dosta mi je moje muke.

Harlajišu oni onu jabukovaču, a Fata him zinula u gubice s onim mojim debelim đozlukama neće li je ugledat’ prije neg’ što je progutaju, kad će ti Vesna:

- Meni muštuluk, a tebi tvoja štipaljka.

Bo’me je nađe.

Skoči Fata, zagrli je, poljubi, veli:

- Valahi si me više obradovala neg’ da si mi ne znam ti šta dala, ne bi’ svunoć oka sklopila.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil