Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra
Džep
Dojde Fata sa teravije i pojde skidat jemeniju, veli sva sam ti u goloj vodi. Onaj narod muhanat ne da uključit ono za hlađenje, nekom udara u glavu, nekom u krsta, i svak se voli znojit neg’ kak’e bolešćine fasovat.
- Ne kaže se u nas džabe, niko nije umro od smrada neg’ od zime.
- Ode ja nama u onu malu pristavit, svakako neću ni spavat do ručka, veli i zamače u kuhinju.
- Haj vala, volim i ja oćejfit neg’ spavat.
Donese kahvu, srknušmo, uzdahnušmo od meraka, a Fata se ispravi na minderu i okrenu prema meni:
- Vala Uzeire, do sad sam ti sve rekla što sam uradila i pomislila, al’ ovo ti ne rekoh nikad. Ko zna doklen ćemo još, pa da mi halališ, ako mogneš.
Kontam, kako se naperila na me, asli je nešto golemo što mi ima rijet. Da nije šta o djeci, da mi neće, ne d’o Bog, rijet da Hamo jal Merima nisu moji? Šta mi ima to govorit, tamam i da nisu, oni su moji. Ja čiji su.
Ko da me je čula, veli:
- Ma nije to Uzeire, ne d’o Bog.
Neg’ kad si ti ono kupio odjelo, kad si hotio ić’ u Novi sad, ja mazala Merimu i spustila onu Soleu otvorenu na minder, a ti dojde u odijelu i sjede na onu Soleu. Asli nisi primjetio, al’ ti ostade 'v’lika fleka na gu'ici, masna. Ne smjedo’ ti rijet, neg’ kad si skin’o pantole ja hi spodbijem i kod one moje tetišne u gornju mahalu, ona bila šnajderica.
- Reko’, moja ti Zulko, pomagaj, ako Boga znadeš. Vidi što sam napravila zijan.
Uze ona one pantole, gleda, mjerka, maše glavom ... Asli neće na dobro.
Kako hi izvrati tako joj se čehra promjeni i ja odahnu.
- Veli, fin nakav materijal s obje strane isti. Vako ćemo mi, rašit i okrenut naizvrat pa se neće ova fleka vidit. Jedino će džep otić’ na drugu stranu.
- Ma, nek ide đi hoće, k’o da će to Uzeir i primjetit, ne zna đi mu je glava kamo li na kojoj je strani džep.
Zulka ono raši, saši, sad pa sad i fleke nestade. Reko’, dobro je, nek i ovo projde.
Vrati se ti iz Novog sada, ne znam ni što si iš’o, šta ćeš po Novom sadu?
- Čuj što sam išo. Znadeš da me firma poslala.
- Nejse. Ha si se vratio veliš mi: K’o da je ovaj džep bio na drugoj strani. Ti ono im’o običaj turit maramicu u zadnji džep.
Jok on, reko’, vazda je bio na lijevoj. Slagah. Još se ona tvoja nana Subhija nastavila taj vakat:
- Što fušeraju, samo da him iz ruku ispadne. Tvoj dedo Atif je sašio bukadar odijela i svako bilo k’o pod kaluf jednako, a vidi ovo ... Hej jadi, jadi, šta se radi na današnji vakat. Čuj na muškom odijelu džep na lijevoj strani. Sve naopako i naizvrat, zato nam i jest vako.
Nikad prestat.
- Eto Uzeire, ja ti rekoh, a ti halali ako moreš.
- Haj Boga ti, k’o da je to za halala, ja mislio Bog zna šta je!
- Meni bo’me jest, sa'će i pedeset godina kako mislim na to. Kud mu ne rekoh, majko moja mila.
- Halalosum, nek’ nije šta drugo, a i da jest vala bi ti i to halalio.
**
Starost
U današnji vakat starost vam dođe k'o ka'ka bolest, otegne se, dodije, što 'no kažu i Bogu i narodu.
A star insan hoda kroz život naopako.
Za njeg’ ti je naprijed nazad, a nazad k'o naprijed. Kako god, ode tamo otk'len je i doš'o. Sve mu se izmješa i ne zna više šta je bilo, šta je sad il' šta će bit'. Od'klen će i znat' kad ga prošlost češe, baš k'o da mu je neko otkin'o ruku. Ruke nejma, a njega češe li češe i more mrdat' i prstima, al' ne more ništa jamit'.
Prije je bilo drugačije.
Star se insan plaho poštov'o. Mladima nije pristajalo unilazit' u društvo starijih i mješat' se u njihove razgovore. Mi smo se sastajali na merajama, a ženskinje po avlijama. Tamo bi se ljuljaj na ljuljaškama i pjevaj bi lijepe pjesme, ne samo zbog radi sebe, neg' i da momke draškaju, jer znaju da ih oni iza taraba prisluškuju. A kad bi kak’a starina naiđi, namah bi svi na noge skoči, dotakni bi desnom rukom prsa, usta i čelo, k'o biva pozdravljam te srcem, izričem pozdrav ustima i dajem ti čast umom svojim. I ako nam učini čast da zastane i promuhabeti koju s nama, haman Jarabi, miline. Mi bi čekaj da on progovori i niko mu se nije petlj'o u govor, neg' samo ako te šta priupita. Mi ga gledamo raširenih očiju, a iz njeg', k'o da nešto sija, more bit' što je završio sa ovodunjalučkim poslovima, pa se okreno onom, ljepšem dunjaluku i ta ga svjetlost obasjava.
Kol'ko sam puta pomislio, Bože moj, kad ću ja ostarit' i 'vaki se ukazat'.
I evo, ostarih, ali se vakat promjeni i starost ti dođe, ne k'o nagrada, već k'o kazna na dunjaluku dje obraza i poštovanja više nejma. I mogu vam vaši ostavit' ne znam ti kakav imetak. Ako vam nisu ostavili srce i dušu, k'o da vam nisu ništa ni ostavili.
Eto to sam vam hotio rijet, pa vi vidite.
**
Odabrala i uredila – Selma Dizdar
Ton-majstor – Šerkan Cakić
Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil