Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

Rođen u nevakat

Neki dan mi nakav curetak nazva selam na sokaku i kad je pogledah, vidim ona Hajrina mlađa, al' naka mi drugačija. Usne joj natekle k'o da je čela ujela i za je’nu i za drugu gubicu. Sva nabrekla. Srećom pa je ne upitah. Da sam je upit'o ne bi mi više nikad selam nazvala. Bolje ti je šutit' na današnji vakat.

U mene je nana Subhija znala rijet':

„Manite se djeco modanja, sve što zamoda to i izmoda, biva projde“.

 Jedino što nikad ne izmoda je ono što imaš u sebi. Kak'a god ti je fasada, ako imaš nešto lijepo u sebi bićeš vazdan lijep, bezbeli. Kad sam se rodio i ona mi zavezala pupak, umotala i kažu da je rekla:

„Vidi ga što je lijep, rodila ga nana, trepuške mu k'o od svile, a usta tanka k'o da ih je neko dukatom izrez'o, da Bog da ti meni ostario“.

K'o biva, birvaktile bilo moderno kad insan ima tanke usne, k'o što je bilo plaho kad je kak'a cura rumena i podebela, biva zdrava. A danas, moj brate, sve naizvrat'. One što su imali golema usta zvali žvalje, a za cure sa debelim usnama bi reci:

„Vidi joj gubica k'o u kobile“.

Visoke i tanke cure zvali sohama i govorili:

„Mogla bi ti šćeri prestat' rast', ako nastaviš ne'š se nikad udat', ko će te tak'u suhu i malokrvnu, mogla bi čo'jeku pitu s glave jest' ako te i jedan htjedne tak'u“.

Ako bi muško dijete bilo bljedunjavo, mati bi ga tjeraj da jede mrkvu ne bi li joj potamnilo, a ako je bilo plavooko nije smjelo nikog ni pogledat' širom otvorenih očiju, na mah bi mu reci:

„Zatvori te pendžere, duša ti se kroz njih vidi“.

U onaj vakat je bilo moderno imat' tamne oči, mrk ten, mehak glas i vel'ku glavu, a kod žemskinja tanke usne, rumene obraze, tanak struk i da je malo punija.

Mašala!

A danas kad je cura rumena, kažu, vidi seljanke, a kad ima tanke usne ode kod hećima da joj hi napuše.

Allahselamet.

Nešto kontam, što ti je rodit' se na vakat. Kakav si god, ako si se rodio u vakat bićeš lijep, onakav kakvog te je dragi Allah dao a roditelji napravili.

More bit' je to ono što kažu rodio se sretan, hairli, pa kakav je god, ono njegovo se plaho begeniše što je u neki drugi vakat bilo za šprdnje.

Dobro je u mene mi nana Subhija rekla:

„Sve što zamoda to i izmoda“.

Jedino se malo posefila o onoj ljepoti što imaš u sebi. Meščini da je u ovaj vakat i to izmodalo, a došli u modu oni što imaju nako zlo u sebi.

**

Insanu ne treba plaho

Pita me jedan momčić u nas iz mahale:

- Dedo Uzeire, šta je tebi bilo najgore u ratu?

Stado', 'nako se zamislih i dobro prokontah. pa rekoh:

- Najgore mi je bilo prije neg' što je počeo i kad je završio.

- Ih dedo, onda tebi rat i nije bio težak.

- Bezbeli da je bio, k’o rat, moj sinko. Neg' pusti ti rat, gledaj da završiš kak'e škole i da nađeš kak'e cure, ako bidneš mislio na rat, rat će ti i doć', ne'š se ni okrenut'.

Nešto kontam, što ti je ova današnja omladina, nije što 'no kažu, ni baruta omirisalo, a ono bi o ratu. Eto ti na mah dobre japije za kak'og belaja. 

Kako me on to upita, ja ne prestado dumat' o ratu, a nisam odavno. Pored sveg jada i belaja, koji nas je bio snaš'o, moglo se svašta i naučit'. Trebo ti je neko sve oduzet' da bi skonto kako insanu ne treba puno, malo mrsa, mliva, soli i vode. Sve preko toga je samo da udovoljiš svojoj guzici i da razmaziš i oslabiš samog sebe. Svjetlo ti ne treba da ti osvjetli, jer lampa ne osvjetljava neg' skreće tvoju pažnju sa sebe na nešto drugo, baš k'o sve haber i muzičke kutije. A brez tog insan more rahat zavirit' u sebe i zapalit' kandilje koji mu obasjavaju oba dunjaluka.

Čim je rat stao, ugasiše se i ti kandilji, jerbo insan jopet poče sebi ugađat'. Jedino se još pođahkad zapale na namazu, a ha predaš selam, umiješ lice suhijem rukama i prvo što pomisliš je kad će ti počet' ona serija što gledaš i hoće li priznat' ono dijete ... Sva svjetla u tebi se pogase a zasjaju ova dunjalučka i šejtanska. Meščini da još samo kod Emina i Eminov’ce vazdan gore, kad odem da pošutim sa Eminom i da promuhabetim sa Eminovcom.

Nisam vam hotio rijet' šta mi je još Eminov’ca muhabetila o duši, reko', more ko pomislit da smo poblentavili i ona i ja. Ma, vala ću vam rijet' pa mislite šta god hoćete. Veli meni Eminov’ca:

- Znadeš li ti, Uzeire, kad duša hoće unić' u insana da ti ona dojde baš kad dvoje nanijete da imaju djecu, pa porade na tom, i lebdi iznad njih. Ako joj se svidi mater, a otac bidne mrzak, rodiće se muško, i naopačke. I kad se rodi vazdan to muško dijete više voli mater, a oca, bome mrzi i vazdan se sa njim zavađa.

- Zar je to tako, moja ti Eminovce?

- Bezbeli da jest, veli mi ona, a Emin s onog mindera tako šuti k'o da mi veli: „Zar ti to ne znaš, moj Uzeire?“

Reko', ne znam, a nije me čo'jek ništa ni pit'o.

Plaho mi je bilo ugodno slušat', a jopet kontam da nije pomahnitala kad tako govori. Kad bolje produmam, i jest tako. Vazdan je meni moja Merima bila sklonija neg' Hamo i s njom sam nekako lakše dever'o.

Eto, ja reko', a vi dobro prokontajte jel' Eminov’ca prohlupala, il' je Uzer pobenavio kad vam nešto 'vako muhabeti na sabahu.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil