Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

**

O dobrim ljudima

Ljudi su čudo, o ženama da ti i ne govorim. Najstarija žena u mahali, Pemba hanuma, ima, ako nejma i preko sto godina. Ko će ga znat! K'o kad su se neki ljudi, a pogotovo žene plaho pazili u životu, šta će pojest, popit i da bude rahatluk u kući, pa su sačuvali i zdravlje, uz puno rada, sevdaha i sabura, a od nečeg se mora i umrijeti, bezbeli. Ne mole se ljudi džaba Allahu da im dadne smrt na nogama i da se ne zalijepe za postelju od koje te više niko ne rastavi. Tako i Pemba godinama leži, a dragi joj Allah nije dao ženske djece, sinovi i snahe joj hizmete kad mogu i kako mogu, a to je malo i premalo. Zato joj je dragi Allah pošalje konu Sabihu da joj pomogne, izmjeri joj šecer priključi aparat za disanje, skuha supicu, opere suđe i još sjedne sa njom, uzme je za ruku i priča joj taj vakat. Pemba joj od zahvalnosti svako malo poljubi ruku, a Sabiha njezinu.

- Nemoj ti moju ljubiti, šćeri, dodajder mi taj džuzdan, veli i sve hoće da joj plati, a ova neće ni da čuje, pa joj zaprijeti da će namah otić i da joj neće više ni dolaziti.

- Ko bi reko za onu Sabihu, moj Uzeire, naka gospođa, zubarka, nije ti šala, nejma muška u mahali koje se ne okrene za njom, a ona nekakva merhametli, draže joj Pembi hizmetit neg' se gizdat i puhat.

- Haj da i to čujem da ima, pored ovoliko naopakih priča o naopakim ljudima.

- Ima bome, Uzeire, i to u našoj mahali.

- Otkako je dunjaluk uš'o u naše kuće, a sa dunjlukom i svakakvo zlo, ne zna više insan kakvo mu se dobro u mahali dešava.

Nekad se na insana natovari n'akav teret, pa ga hotio ne hotio nosa danima, nekad mjesecima, pa i godinama. A teret ga pritišće, mori i biva sve teži i teži sve dok insana ne dovede do jedne jedine misli satkane u molitvu: "Dragi Allahu il mi olakšaj il me sebi uzmi." A, pošto nam je obećao da nam nikad neće dati teret koji ne meremo izdržati, tako i bude. Uvijek nam pošalje nešto ili nekoga da nam olakša i najveće muke ko što je Pembi posl'o Sabihu, bezbeli, a more bit i da je Pemba njoj nešto olakšala, ko će ga znat. Ljudi su ti čudo, a ljudske duše se osjete i prepoznaju jedna drugu, pa se i zavole, bezbeli.

**

Prvi plač

Oni koji imaju malu djecu znaju da djeca svašta pitaju i da ih sve interesuje. Kad djeca narastu, postanu ljudi i dobiju svoju djecu, ako se i tad nastave pitat' i zapitkivat', znajte da je to posebna sorta koja se pita i zapitkuje do kraja života. Nejse.

Prije je to bilo malo lakše za roditelje nego sad, a pogotovo za nane i dede koji su davali odgovore na sva pitanja k'o iz rukava, a mi smo mislili da je naš babo najpametniji čovjek na svijetu, jer što smo god pitali mamu ona bi nam reci, pitajte babu, a što smo god pitali babu, on je znao odgovor. Mislili smo da je to zato što nije propušt'o nijedan dnevnik, biva vijesti kad mi nismo smjeli dihat kamo li pisnut, da mu šta ne bi promaklo. Poslije svakog dnevnika mati bi nas istjeraj na avliju sve dok babo ne prestane 'sovat.

Njega smo pitali samo kad bi nam trebo pravi odgovor, za škole, iz ovog vakta, a nanu kad bi nam trebala kakva plaha priča puna čuda koja je godila našem dječijem uhu, a za koju smo znali da nije baš "za škole", biva istinita.

Jednom je upitašmo zašto djeca plaču kad se rode, a ona će ti nama 'vako:

- Isto što i vi kad morate izić iz naninog krila, a ne izlazi vam se, fino vam toplo izjest, popit, svašta čut, pa vas ja moram prevarit, biva poslat po šarenu lažu da bi mogla šta uradit. Tako i bebe u majčinom stomaku. Onda dojde melek i veli him, hajte izlazite šta ste zalegli, valja vam se rađat. Neke bebe namah poslušaju, a takve, poslušne ostano do kraja života, a neke nimukajeta, biva, pričaj ti nismo mahniti da se rađamo i na dunjaluku se patimo i muku mučimo kad nam je ovde vako fino. Onda im melek rekne, vakat se više rodit, hajte dajem vam riječ da se nećete plaho napatit i da ćete lijepo proživit svoje živote. Tad se rode oni koji mu povjeruju i takvi ostanu vjerovat svima do kraja života. Ostanu samo oni koji nisu lahkovjerni i oni ti zatraže napismeno od meleka da će im životi proći u sreći i rahatluku i melek him dadne, tutne him u rukicu ceduljicu i veli, hajte sad na dunjaluk, i oni se rode. Kako se rode tako skontaju da im nejma one ceduljice, ispala him, il' je nisu ni dobili, ko će ga znat, pa vrisnu iz sveg glasa.

- Ih nano, po tebi djeca zaplaču kad skontaju da su ih meleki prevarili?

- Jok oni djeco, ne varaju oni nas neg' nam pomažu da se lakše rodimo i služimo Allahu klanjajući pet vakata namaza, dajemo zekjat ... ko bi se, boni ne bili, rađ'o na ovom vakom poganom dunjaluku svojom voljom.

**

NEJMA SE KAD

Počeo sam se plaho sikirat’ za u mene mi Fatu.

Ustanemo na ručak i ne meremo plaho ni pojest’, malo tarhane sa somunom i eto ti. Uzmemo po šaku tableta, a Fata se spremi i ode sa jaranicom Sađom učit’ mukabele i jasine rahmetlijama po sarajevskim džamijama i nejma je povazdan. Ko kad je iza nas ostalo više mrtvije neg’ živije, pa i nama nekako doš’o bliže onaj dunjaluk neg' ovaj i sve nas nešto vuče tamo da se sastanemo sa dragom rodbinom i ahbabima.

Reko’ - Mogla bi ti i ne postit’ svaki dan, pa poslije napostit’, đe piješ te lijekove, more ti, ne do Bog pozlit’ pa se bajildisat’ od gladi. Samo ti zehra fali i ode ti meni, šta ću onda ja bez tebe, moja ti.

- E, moj Uzeire, nikad mi nisi hotio rijet’ da ne mereš brez mene. Znala sam ja da ne mereš, al’ nekako ljepše čut’ iz tvojih usta neg’ samo znat’. Ka’ću napostit’, moj Uzeire, ne znam hoću li i Bajrama dočekat’, nejma se više kad, a ja ti se uzdam samo u Allaha Milostivog i Samilosnog. Niukog više.

Pobulila se i ode, a ja k’o stuha, baš k’o kak’a ubleha po kući i oko kuće. Nešto kontam, sam dođeš na ovaj dunjaluk, bome, moraš se sam i vratit’ otklen si doš’o. Ne mere ti niko pomoć’, nit’ moreš šta ponijet’ što si čitav život u znoju stjec’o, a bome i grijehe sabir’o ne bi li sve pored’o na ovom dunjaluku kako treba i kako svima paše. I onda sve to ostavljaš sem grijeha, samo njih nosiš k’o breme preko Sirat ćuprije, tanje od dlake, a oštrije od sablje iznad džehennemske vatre. Što reče jednom u mene Mute:

- Da je kako preć’ tu ćupriju i doć’ do Vrhovnog, lahko bih se ja onda vadio.

- Zafrkaji se ti kol’ko ho'š, moj Mujo, al' svi ćemo mi na tabut, preko ramena rodbine i ahbaba u crnu zemljicu, pa na tu Ćupriju, tanju od dlake a oštriju od sablje.

Tako nam je suđeno.

Jah . . . Šta ćeš!?

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil