Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

Sjećaš se ti, moj Uzeire …

Sjećaš se ti, moj Uzeire, kad sam ja došla za te?

Sjećam, kako se neću sjećat’?

A, sjećaš se kad me tvoja nana Subhija natjerala dap red svima varim halvu? K’o biva da me ispita znadem li.

Jok ja. Ko bi se toga sjetio?!

E, moj Uzeire, kako mi je tad bilo ne umijem ti kazati.

Miješam ja onu halvu I molim se u sebi – dragi Allahu, jal je stisni, jal me sebi digni!

I, diže lit e?

Đe će me dić’, nos’te dobrina. Da me dig’o, ne bi’ sad s tobom ovjde sjedila. Stisnu se halva, jaštaradi. Dobro se sjećam kako mi je tad bilo – veli Fata i uzdahnu.

Nešto kontam – sa ženama ti je najbolje ne započinjati nikakve rasprave, a kamoli svađe, jer one pamte što je svak’ zaboravio i kad se posvadiš sve ti izbifla k’o da iz knjige čita, kad si joj šta rek’o, kako si je krivo pogled’o I kad si joj svu familiju spomen’o. Jah!

A, znadeš li ti Uzeire, šta je meni mati govorila dok sam bila curom?

Bezbeli da znam, stoput si mi rekla. Kad se udaš nejma ti nazad. Nemaš rašta ni u Miljacku, jer je plitka. Nego ti gore na Djevojačku stijenu, tašnu oko vrata i jallah i bismillah, bez dina i mana.

Jes’, i to mi je znala rijet. Ali mi je govorila i ovo -  Šćeri Fatima, dobro pazi, udaš li se za bega, bićeš begovica. Za seljaka, bićeš seljanka. Ako se udaš za vlaha, bićeš vlahinja, a za cigana bićeš ciganka. Odeš li za insane, bićeš vazda hanuma, pa ti vidi. K’o biva, za kog god odeš, zaboravi sve svoje i moraš po njihovom.

Dobro ti je rekla mati. Samo ti nije rekla šta ćeš biti ako se udaš za pisca.

Nisam se ja udala za pisca, neg’ za insane. I beli sam bila hanuma, a i sad sam. Ne treba mi ništa više. 

Ma, nek’ si se ti udala, pa kako god.

Šta li ove današnje matere govore šćerima kad se hoće udat? – pita me Fata sabahile, pri kahvi.

A, k’o matere … savjetuju ih za njiihovo dobro, bezbeli. Prenose sve ono što su one naučile od svojih matera.

Jok, one, moj Uzeire. Meščini da u današnji vakt govore što nikad govorile nisu. Zato im se brzo i vrate.

A, šta će im to govorit’?

Asli da ne trpe puno i da se imaju đe vratit’. Ko će ga znat’ šta ko kome govori u današnji vakat?! Meni je moja mati govorila – šćeri Fatima, dobro me poslušaj i zapamti muškinju ti je najdraži miris domaćeg hljeba. Ako hoćeš dag a zadržiš, nek’ vazda kuća miriše na tek ispečen hljeb. Nemoj da bi mećala sud u sud, oženit’ će ti se, bonićko, čo’jek na te.

Jes’, vala dobro ti je govorila za hljeb. A, ovo za suđe ko zna. More bit je i tu bila upravu pošto nisam doveo još jednu na te.

Znala mi je rijet – nemojte nika safun iz ruke u ruku jednom drugom davat’.

Čuj, safun! Što li to?

Čuj što? Da se ne bi zamrzili, moj Uzeire. A, more se tako I mujasil dobiti.

Eh, sad si ga, vala, zeleno uzbrala.

Jok ja. Jesmo li mi ikad davali safun iz ruke u ruku?

Nismo, koliko ja pamtim.

Jesmo li se zamrzili?

Nismo.

A, nejmamo ni mujasil, fala dragom Allahu. Eto vidiš da je tako.

Haj’ bezbeli da je tako, čim nije drugačije.

Znadeš ti, Uzeire, šta je meni mati rekla kad sam pošla za te?

Pa, zar ima još nešto što mi još nisi rekla šta je tebi mati rekla?

Bezbeli da ima.

Kol’ko te ispraćala i savjetovla, dobro si ikako i došla za me.

Zafrkaji se ti kol’ko hoćeš, al’ sam se stoput sjetila šta mi je govorila. Šćeri Fatima, ne d’o bog ni od kog iskat’.

Bezbeli, nejma ništa gore.

Ali mi je I ovo rekla – jedino kad išćeš od čo’jeka, moreš ga u oči gledat’. A, ako moradneš od djece zaiskat’, oborit ćeš glavu.

Dobro ti je rekla. Nek’ su oni nama živi i zdravi, pa kako god.

Asli će kiša, Uzeire.

Ka’ka kiša, ženska glavo, niđe oblačka nema.

Znadem ja, kad god meljem kahve ako mi pomaveni ruka, et’ ti kiše jal kakve promjene vremena.

More bit’ je tako prije bilo. A u ‘vaj vakat sve se izokrenulo, pa i taj tvoj mlin more slagat’.

Jok on, moj Uzeire, nikad nije slag’o pa neće ni sad. Pones’der ti kišobran kad pođeš da platiš svjetlo.

Haj’ bogati, ne sluti. Neće li I nas malo sunce ogrijat’.

Imal’ đe ljepše na dunjaluku k’o unas u Saraj’vu na proljeće?! Bezbeli da nema. More bit što su one sarajevske zime zagušljive i mračne, pa kad obehara k’o da si iz džehennema preš’o u džennet, ne budi primjenjeno. Ha izađo’ na sokak strefi me ‘v’lika kap, da izvineš po sred nosa, a ja kišober ne uzeh. E, neću se, vala vraćat’ pa taman pokis’o do gole kože. K’o da moraju ove žene vazda bit’ upravu.

**

Nimukajeti

U nas ti u mahali haman k’o u državi ‘vako -  svako svakog olajava i svak svakom traži aferime i nalazi.  Ne mereš ti više valjat’ taman da si ne znam ti kakav. Svako od svakog okreće glavu. Jedino se Ibrahim nimukajeti stranke sa svima lijepo pozdravi dok sjeda u službena kola ‘nako ufitiljen i ne trepće što narod o njemu svašta priča, jer je on namirio i namiriva i sebe i svoje. Još povrh svega sirotinju obilazi i dijeli, nije ti šala. Ne kaže se džabe u nas ko ne umije sebi, ne mere ni drugom baš sve uzet’. Za njim mu hanuma, direktorica Beba ni mukajet. Jeidno još paščad za njom ne laju, aona ni habera, jer je mogu da izvinete … umal’ ne lanuh. U njenom poslu nema joj ravne i kao takva hoće da se uvede red. A, u nas kad se uvodi red, nema više plandovanja i hajrovanja, bezbeli. Ljenguze i debelguze navikle na lahku paru, ka dim zavrneš pipe gori su od ne znam ti koga. Takvi će ti prava zdrava insane prevorit’ u lopova jal hajvana, baš k’o birvaktile četnika i ustašu u partizana, samo da se njemu šta ne umanji. Haj’ što su oni tak’i, al’ što su najmudriji na hartijama u nas i najgori među nama pehlivani što hodaju po kanafi i vire iz gujica naših nimukajeta. Ne mereš im vjerovat’ ni kad cvrkuću oko tebe, jer oni te nikad ne fale da te pofale, neg te pripremaju da te k’o bekana lakše povale. I tako ti je u nas u mahali k’o u državi. Vrane nam poturaju pod kanarince, pametne išćeruju ispameti, vjernike iz vjere, a mlade iz države nimukajetlije.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil