Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

**

AVLIJA

U staroj mahali

Gore na Vratniku

Sve uz kaldrmu

Pa na kapiju

Ulazilo se u našu avliju

Po kojoj su vazdan

Klepetale nanule

Kroz đulistan

Pored Hadžibega u kanti od mrsa

Dok na sred avlije

pršće šadrvan

Uz strme basamake

Ulazilo se u kuću

Sve do na čardak

Sa kojeg su nekad odzvanjale

djevojačke pjesme

U halvatu je stajao ibrik

Sa vodom samo za abdesta

I dva velika đuguma

Za česme

Imali smo kredenac

Znaš, onaj zeleni

U kojem je nana zaključavala

Sahan pun lokuma

I davala ih svima

Sve dok traje

Dok ih ima

Imali smo nanu

Sa najtoplijim krilom

U koje smo svi mogli stati

Nanu sa slatkim srcem

I starim ključem

Zavezanim na učkuru

Imali smo i mačku

Što prede na pendžeru

Proteže se

Skače po minderu

I prevrće

Dedinu staru kutiju

Imali smo kuhinju

I zidanu peć

Na koju je samo

Dedo smio leć

Siniju na zidu i oklagiju

S kojom je mati

Razvijala jufke

Za burek pite

Zeljanice

Jal sirnice

Klepe

Mirišljave krompiruše

Imali smo kuću

Što je mirisala na bamnju

Karanfiliće i tarčin

Na krovu čuvarkuću

 U avliji velikog hadžibega

I oči pune Sarajeva

U nas sa čardačića

Osta tako

Posrmljena slika

Djetinjstva u staroj mahali

Plahog komšiluka

Sitnih briga

Mirisa, boja, glasova

i rahatluka

**

MAGLAJ

Tetka Hiba bila udata u Maglaju, pa bi ti mi svako ljeto, za školski raspust, na voz i u Maglaj.

            Prop'o, proš'o, nek' je raspust doš'o. Mati bi napeci pun onaj vel'ki valjnig gurabija, zamotaj bi hin u bošču da omekšaju dok ne krenemo, a mi djeca bi oblijeći oko onih gurabija, al' nismo smijeli nijedne jamit' dok ne dođemo u tetke. Ponesi bi i kantu miješane marmalade, k'o da u Maglaju nije bilo kupit', al' eto.

            Do Zenice bi se pojela pečena kokoš, ona što nije više nosila, kuhana jaja sa paradajzom i perima mladog luka, dug je to put, valja se dobro najest'. Čim bi prođi Zenicu, mati bi nas nabrzaj prema izlazu i mi bi ti po taj vakat stoj između vagona 'nako sa kuferom, kanticom miješane marmelade i boščom punom gurabija. Morali smo se od nje držat' za ruke da se ne bi izgubili, šta li? Klepeće onaj ćiro, hem škripi i ispušća onu paru, a sve na nas. Kad bi nam se pripišaj, nejma niđe ić' neg’ otale sve dole po šinama. Prođe i taj vakat kako mi visimo između vagona, nailaze kondukteri, milicija i govore njojzi:

• Ženo draga, uvedi tu djecu unutra, pomešće hin vjetar, a do Maglaja imaš još kol'ko ho'š.

            Ona ni mukajeta. - Svoj ti poso, more voz prošišat' i ko zna đi bi nas mog'o provest, i haj se ti vrati o`tale.

            Prije nisi mog’o prepoznat Maglaj po kuhanim jajima i k'o da je, da izvineš,  neko prn'o, jer nije bilo one fabrike. Žepče, Zavidovići, narod izlazi, ulazi, a mi stojimo kako stojimo i čekamo kad će Maglaj.

            Stade voz u Maglaju, tek tada nastade panika.

            Valjalo je nać' kakog finog čo'jeka da primi kufer, marmeladu i onu bošču sa gurabijama, a bome i nas, jer su one basamake povisoke, a mi pomalehni. „Ne d'o Bog more voz i krenut', a djeca ostat', ne bi sebi ukabulila“, veli u mene mati. Izađosmo nekako, garavi od pare, k'o da smo iz rudnika izašli, a noge nam sve klecaju kol'ko smo ih protresli staj`ući taj vakat izmeđ' vagona. I mi ti o`tale pjehe kod tetke, a moja bi mati sve do Misurića ponavljala:

• E, moja sestro, što si ti deverli glave, đi se udade iz 'nakog Saraj'va!

            Mi bi u onim kratkim pantolicama sa tregerima i kaputićima žute boje, što nam ih je dedo Atif skrojio, morali sve jarkom do tetkine kuće, jer bi nas moglo klepit' avto kad bi naiđi je’nom jal' nije’nom do tetkine kuće. Nije onda bilo bogzna kak’ih ni avuta, k'o danas. U mene buraz, bio stariji, nosi onu bošču sa gurabijama, poteška bila, sve se zanosi, ja onu kanticu sa miješanom marmeladom, a mati ide džadom i nosi onaj žuti kufer, sva se nagela od njeg', k'o da je sad gledam.

            Plaho bi nam budi u Misurićima, kod tetke.

            Dole Bosna, a gore potoci, brda, šume ... Povazdan bi lovi ribu il' gonjaj tetkov točak. Kad bi nestalo gurabija, morali smo nazad.

Gotov raspust.

Kad bi se vraćaj nismo morali ketit taj vakat između vagona, jer nam je mati govorila:

• Sjedite djeco, Sarajevo ne mereš ni mašit' ni prošišat', jer od Saraj'va dalje nejma“.

**

NA TUĐIM KRILIMA

Evo ima mjesec il' dva kako Fata i ja deveramo sa golubovima.

            Sjedimo na čardačiću, pijemo kahvu i gledamo kako se u komšije Fehima, na balkonu lijegu golubovi.

            - Jes’ ti vidio, moj Uzeire, što ti je mati, a otac k'o drven kolac, pristavio i napušć’o, ostavio njoj jadnici da hin na pravi put izvede.

            - Ma jok, bonićko, nije u njih k'o u nas. U njih ti je čo'jk pravi efendija, ima ti on preča posla neg' oko maksuma deverat'. Eto ti pa deveraj, a ja odoh kod drugijeh hanuma, k'o biva, i njima sam potreban, veli joj i odleti, a ona se i ne ljuti, jerbo razumije kako to u njih hoda.

             - Ih, da je on pravi otac brin’o bi se i on. Neg' ti on, moj Uzeire, ne valja.

             - Eto ti onda, kad hoćeš, nek’ bidne po tvom - svi valjaju samo ovaj kod Fehima ne valja, jerbo je ostavio ženu i djecu.

            I tako bi mi taj vakat, na kraju bi ispalo da su svi muškarci isti, a sve žene jadnice i paćenice, kad ugledasmo jednog tića doš'o na ćoše od balkona i k'o da bi da poleti, a ne smije. Mater mu mlatara krilima, k'o biva išareti mu kako će. Džabe, ono pođe pa se vrati. A, već golemo, moglo bi komotno poletit', a ne mere se, beli odvojit' od matere i materine hrane, šta li? I tako taj vakat, a Fata i ja ne moremo iščekat' šta će bit'. Veli Fata:

            - Ma, vratiće ona njeg' sebi, k’o svoja mater.

            Valjda i golubici više dodijalo i kad tić je’nom dođe na onaj ćošak, mati mu se zaleti i gurnu ga iz sve snage. U mene Fata škoči, ispade joj findžan iz ruke:

            - Eno ga, Uzeire, pade! Ne smijem ni gledat'.

            - Ma jok, bonićko, eno ga leti svojim krilima. Bo’me i leti.

            - E, ovo ti je prava mater, a ne k'o ove naše matere, a i očevi što ne daju djeci poletit' već hin privijaju uz svoje skute dok s njima i ne ostare, velim ja Fati, a ona će ti meni:

            - Poganćeri, sve us*aše, gori su od miševa. Ne d'o Bog da se u mene navade.

Zato pustite djecu, kad dođe vakat nek' lete svojim krilima, jer sa vašim neće šale poletit'.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil