Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

Niko k’o moja mati

U nas u mahali, k’o i svake godine žene se nadignu da planiraju ku`će za osmi mart, biva Dan žena. Svako malo eto ti u nas Šahze da ugajguli, sa u mene mi Fatom, kol’ko je još ostalo mjesta, hoće li sve žene moć’ stat’ i kakve će mahane nać’ hrani i piću kad sve projde. Haman o svemu tabire po taj vakat.

Ha ja unijdem, k’o da si radijon ištek’o iz struje stane i priča.

     - Što je vama ženama svanulo u ovaj vakat, reko him, da se malo našalim, kad se Šahza nastavi:

     - I ne svanulo, Uzeire, kad se sjetim šta je ona moja huda mati sve izdeverala za svog vakta.

     - Sa babom ti rahmetli?

     - Bez babe, moj Uzeire, više je bila bez njeg’ neg’ sa njim. Ostala željna čo`jeka.

     - A jah, ono je on u Njemačkoj radio.

     - Moj otac otiš’o ‘69. a kuću napravili ‘72. Slao nam pisma i kad bi sjeli za sofru, prije neg’ ćemo jest’, dedo čit`o babina pisma naglas, a moj babo pis’o pisma starinski, k’o da piše jaranu, a ne ženi, jer je znao da to svi čitaju. Mater ga bila željna pa vazdan isčekivala kakvu lijepu riječ, malo nježnosti, al’ jok on. Kad smo trebali preselit’ u novu kuću dedo joj reče, eto snaha i ti dočeka da se razdjelimo, hoćeš li sad bit’ rahat u svojoj kući, a ona će ti njemu:         

- Nek sam vala dočekala da se pisma naglas ne čitaju, bezbeli da ću bit rahat.

Prvi put da mu je odgovorila.

     - Onda su se se stari plaho poštivali.

     - Jašta su moj Uzeire, a neki su plaho zafrkavali, k’o kad im se moglo.

     - I dočeka tvoja mati da sama čita pisma?

     - Dočekala, al’ kak’a joj korist, mogla ga je i na glas, na avliji čitat’, nijedne riječi nježnosti i topline, moj Uzeire.

     - Tako je to bilo u onaj vakat, nije se plaho govorilo, neg’ se to ćutilo, moja ti.

     - Šta će oćutit. moj Uzeire, kad su joj ta pisma bila sve, a on bi dojdi dva puta u godini, ne bi je ni zagrlio kako treba, stid ga bilo oca i matere. Tek kad bi pođi nazad i ona ga pratila, mogli su se negdje krišom poljubit da niko ne vidi. Ned’o Bog nikome deverat više kao moja mati.

Uzdahnu žena i zaplaka za materom, a meni je nešto bi žao, i nje i matere joj. Kud joj napomenu, bolje da sam jezik pregriz’o.

Reko’, odo’ ja za svojim poslom, a ne znam ni kud sam kren’o, zastanem u po koraka i dobro se zamislim. Beli su ove naše žene mimo svih ostalih. U kojem god vaktu da su, hodale ne hodale, radile ne radile, vazda im isto na pameti, biva kako sačuvati porodicu i dom.

Svašta deverale, ali niko kao moja mati.

**

Uz Bož’ju pomoć

Haj što ovo sunce i lijepo vrijeme izmami omladinu i nekako, al’ kad povuče starog insana i navuče ga da bez kaputa iziđe i obiđe ahbabe i to sve taban-fijakerom, biva pjehe, nije ti šala, nemere na dobro.

Sve kontaš moreš, ali jok, noge ne slušaju, pa sve izviruješ neće li onaj nalet o`kle izbit i skratit mi ovu muku na putu do kuće.

Dojdo ja bo’me, nekako se doplazah do svoje kuće uz božju pomoć, i velim Fati:

     - Naspider mi u onaj lavor mlake vode, noge ne osjećam k’o da mi je međed liz’o tabane pa ih satro.

     - Čuj međed mu liz’o tabane, od kog si to čuo moj Uzeire?

     - Od je'ne Herke, fina žena, neće slagat.

     - Kud si poletio za ovim zubatim suncem, k’o da ti je pedeset i pet. Nisi ti više momak.

     - Nisam vala bio momak ni sa pedeset i pet, a danas upeklo, moreš sve u potkošulji hodat’, al’ nemere se više na nogama.

Turider, reko Fati, kak’e ponjave pod pendžere i pod vrata, n'aka me zima ufatila, asli puše odnekle.

     - A o'kle će puhat’, moj Uzeire, otkako smo udarili ova nova vrata i pendžere nit šta puše nit šta čuješ kroza njih, neg’ si se to ti nahladio, poletio baš k’o birvaktile ona baba Marta što je krenula bez božje pomoći u planinu..

Asli su sva tri džemreta udarila i u zemlju i u vodu i u zrak, sa'će i ove babine huke proć’ i eto nama jopet života. Lijepo ljeto, pa potaj vakat na avliji, u bašći i oko cvijeća deverat.

Jes, valahi se i ova zima odužila, neće li malo i nas sunce ogrijat.

Kako Fata spomenu babu Martu tako se i ja sjetih šta nam je nana Subhija govorila:

Bila je’na, anamo ona, baba Marta, po njoj je i ovaj mjesec dobio ime, pa je lijepo vrijeme zavaralo, pa je potjerala u planinu kozu i sedam jarića, te im govorila tjerajući ih:

     - Hajte bez Božije pomoći! Do sad je bilo sa njom, a sada može i bez nje!”

Biva, sada nije tol’ko hladno da bi trebala božija pomoć. Kad je stigla u planinu, naglo je zahladnilo, te su se i baba i koza i jarići smrzli.

Otad cijeli dunjaluk trpi što je babi Marti jezik bio duži od pameti.

Zato nit đi kreći nit šta započinji bez bož’je pomoći, jer džaba ti je što se more, kad ti nemereš.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil