Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

Prsten

Kako insanu more zinut gu`ica za zlatom tako mu se može srce raširit i duša raznježit za onim što je srcu drago. A da nije zlato sve što sija živa je istina, a sa’š čut` i kako:

Dojde u nas kona Đulsa da posjedi, nije odavno bila. Ispija kahvu, priča sa Fatom i taj vakat gladi i zavrće prsten na ruci. Imaš ti žena, a bo’me i ljudi pa svašta radi, pogotovo kad je nervozno, a i nako, kako je ko šta naučio naopako i bez potrebe pa se nemere odviknut šale, a ničem mu ne služi osim da svak primjeti i da mu se ruga i pamti ga po tome. Baš k’o u mene Fata, dok priča stobom bere trunke s ćilima jal skida dlake i trese prhut ženama s ramena. Džaba, naučila i nemere drugačije. Nejse.

Mi više i ne slušamo Đulsu neg’ samo blehnemo u onaj njezin prsten sve dok je Fata ne upita:

     - Draga Đulso, što ti je to taj prsten tako pocrnio asli nije pravo zlato?

     - Jok ono, moja ti Fatma hanuma, a meni je draži od svih zlatnih, a sa’š čut i što:

   U mene Ramiz, rahmet mu duši, kad sam došla za njeg’ reko, kol’ko mi god rodiš sinova, tol’ko ću ti kupit zlatnih prstenova. Rađala mu ja šćeri sve jednu za drugom, a Ramiz bi mi svaki put kupi prsten, iako je obećo kupovat samo za sinove. Ono on hodo po terenima i kad bi se ja god porodi pošaljem mu telegram i on na voz i eto ti ga s prstenom, a prsten bi vazda kupi u vozu, moja ti Fatima.

     - Aaaa, zar je bilo prije u vozu kupit pršćenja, moja ti Đulso?

     - Bezbeli da nije, neg naki gilipteri hodali po vozu i prodavali nakit jeftino, k’o fol, žene se, dijete im u bolnici, svašta nešto izmišljali, a u mene čo’jek bio naivan pa kupov’o. Ha ga pokvasiš namah pocrni, moja ti.

     - Što mu nisi rekla, bonićko, da ne baca pare džaba?

     - Žao mi ga bilo da mu ne iskvarim. On me stalno pit’o što ne nosam ono pršćenje nikad, a ja mu govorila da se bojim da ga ne izgubim. Na kraju je sam skonto kad sam rodila četvrtu šćer,  Esmu, rek’o mu jaran da ne kupuje i kako ovi varaju narod.

Tad je on s voza otišo u zlataru i kupio mi četiri zlatna prstena, a ja od sveg zlata najviše volim ovo gvožđe nosat, i kad ga god pomilujem i okrenem, eto ti mog

Ramiza prida’me k’o da mi je živ, moja ti Fatima.

Slušam je nešto i ukaza mi se jasno k’o nikad što su naši stari birvaktile govorili da nije blago ni srebro ni zlato … Jah! Haj’ ti to sad nekome dokaži!

**

Kredenac

Vidim Uzeirbeže, da ti je ponestalo goriva čim tebi naumpadaju ljuske od jajeta, pa da ti ispričam šta se u nas desilo u mahali, a ti ćeš to na svoj način napisati, onako kako samo ti znaš - veli mi jedan ahbab iz gornje mahale.

- Haj reko da i to čujem, more bit i napišem, a u sebi kontam sa’će on meni počet nešto palamudit, a ne mogu vala više nikakve pa ni svoje priče kamo li tuđe.

Vako će ti on meni:

Ima u nas jedan mudri dedo baš k’o onaj tvoj s Ploče, i taj ti je dedo odgojio unuka, vrijednog i pametnog k’o što je i sam bio. Završio unuk škole, više pa i najviše i kad je trebalo da se zaposli pravac Njemačka, jer u nas ti posla nema za svakoga k’o što i sam znaš. Žao mu bilo dede ostavit, pa ti je on obiš’o ono malo rodbine što su imali, daižišnu, tetišnu i amidžincu da ih zamoli da pripaze dedu dok se on ne vrati, a kad se vrati da će ih dobro nagraditi. Svi mu obećaše, a amidžinca čak reče da ne treba ništa donosit jer to je njihova dužnost. Prođe godina sad pa sad i unuk dođe kod svog dede da ga obiđe i da malo dušu nahrani dedinim pričama, jer je godina u tuđoj zemlji kratka a teška za tijelo, a kamo li za dušu, kažu.

Helem, iskupila se rodbina i on upita dedu pred svima kako su ga pazili.

- Plaho, bome, veli dedo, ko rodbina, samo su mi neke pare nestale iz kredenca.

Svi se zgledaše, nasta muk sve dok daižišna ne progovori prva:

- Kakve pare, bolan dedo, nisam ti ni išla u kuću.

- Ama nisam ni prišla kući, kamo li prag prešla, nastavila se tetišna.

- K’o da sam ja imala kad od svog posla i doć’ kamo li po kredencu prebirati, veli amidžinca dok je brže bolje izlazila, a za njom i ostale dvije.

Kad one zamakoše dedo će ti njemu:

- Nisu meni sinko nikakve pare nestale neg’ sam htio da od njih čuješ kako su me pazile i hizmetile mi.

**

Što je ova naša Bosna plaha

Bili ti mi dvije hefte u Fojnici, u banjama. Plaho nam bilo. Sredila nam Hidajeta iz Socijalnog, k'o biva za pemzionere. Moreš ti bit' pemzioner kol'ko ho'š, al' ako se ne paziš sa Hidajetom ne'š ga vala ni vidit' Fojnice.

Reko', ako je tako, ja vala neću. Veli, u mene Fata:

            - Neću vala ni ja, ko će ostavit kuću i mahalu dvije hefte, haj da je naobdan pa i nekako.

            Vidim ja i njojzi se ne ide đi je štela, šta li? Dođe Hidajeta donese hejbet papira i veli -  Sređeno. Ako vi ne odete propade, pa kako vam drago.

             Živi smo ti se bili ufatili. Jedan dan k'o ne bi išli, drugi dan k'o i bi. A Fata kupuje li kupuje; sebi kostim, meni kupaće, peškire nove i zembilj da ih ima đi turit'. Samo što još nije dušek i šlauf kupila, k'o da ćemo na more. Dođe i taj dan i mi se nađosmo, k'o u behutu, u avtobusu za Fojnicu. Gledam ja onaj narod blehno kroz one pendžere na izvan, niko ni skim ne progovara, a i što bi progovar’o kod ove ljepote. Aman Jarabi što je ova naša Bosna plaha, ne mereš je se nagledat'. More bit' je i za to ovaj naš insan 'vaki izhavješćen od ove ljepote oko njega, pa ne mere doć' ni do daha ni avaza od ove meraje, pa samo blehne, nit' zna šta se u njem’ dešava, a kamo li oko njega. Gledam ove kuće sve je'na drugoj gu’ice okrenule, i kontam kak'e kuće takav i narod, svak' svakom kontru udara i prkosi. More bit' da bi se bolje pazili da smo na kak'om propuhu il' u kak’oj pustinji neg' u ovom dženetu na dunjaluku, ko zna.

            Plaho nam bilo u banjama, k'o kad nismo naučili da igraju oko nas. Fata ispočetka sve sklanjala ono što bi pojedi i popi', haman je hotijela i oprat', al' joj ne dadoše. I tako prođe hefta. Meni već dodijalo. Pitam Fatu:

            - Jesi l' poželila kuće?

            Veli: - Nisam.

            - Jesi l' poželila mahale?

            - Jok ja!

            – Jesi l' ,barem, poželila s jaranicama kahvu popit'?

              - Bome jok ja.

            Kontam, ovo nešto nije u redu dok je Fata 'v’liko zabegenisala ove banje. Ne'š je šale kući vratit', a i ako je vratiš, valja meni sa njom deverat', ko zna kak’a će mi bit' kad se vrati. Jah … Šta ćeš!

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil