Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra
**
Kad čučneš, da ohaneš
Počesto mi hanume znaju rijet' - Volim ove tvoje starinske priče, moj Hadžibeže!
- Nisu ovo starinske priče, moje hanume. Jok one. Neg' ja samo spomenem kako je bilo birvaktile da bi nam se svima bolje razuvidilo kako nam je sad.
Pa me onda pitaju - Kad je tebi bilo najbolje, moj Uzeire, biva u koji vakat?
Reko', sad mi je najbolje, nikad nije bilo boljeg vremena za imat' sve, a nejmat ništa. Ovaj dunjaluk vam je deverli, i nikad neće i ne mere ni bit' svima potaman, bezbeli.
Nekad mi zafali ono vrijeme kad je drugi brino za me, k'o što mi zafali onaj vakat kad sam samo za se brino, il' onaj kad sam ja brin'o o drugima. Sve u svoj vakat, moje hanume, i sve bude i prođe zajedno sa nama, k'o što je bivalo i prolazilo od vajkad, i k'o što će bivat' i prolazit' vazdan, sve do Sudnjeg dana kad će te pitat' kako si ti utrošio ovu svoju kap u denjizu vremena koja ti je data na dar.
Jah.
Kad god provirim sa čardačića vidim konu Safu, pojede bananu i frkne onu koru preko taraba koni Nafi u avliju, a ova joj je vrati i veli:
- 'Bem ti običaj, dosta mi je mog smeća još mi ti svoje prebacuješ.
A ova će ti njojzi - Bonićko, ovo ja tebi đubrim cvijeće, neće li ti k'o u mene procvjetat'.
- Đubriš, vala, jezikom povazdan čitavu mahalu ...
I tako ti se one nastave taj vakat, a ja odem za svojim poslom, jer znadem da će poslije ove svađe jopet do akšama pit' kahvu je'na u druge, pit'i prepričavat' kako su se svadile oko kore banane, smijuć' se grohotom.
Nejma ih više nije'ne, a iz njihovih avlija ubi tišina i hladnoća nekih novih ljudi sa novim adetima iz novog vremena.
Tako je to nekad bilo, moje hanume, i haman je svak' bio potamam i sa sobom i sa okolinom, jer se svak' trudio da dotjera sve u suru i da se rahat u mahali živi.
A kad kreneš niz sokak i naniđeš na ahbaba kako je čučn'o da ispuši cigar, čučneš i ti sa njim i čučite tako taj vakat dok ne naniđe još ko horan da ohane i promuhabeti koju s vama 'nako čučeći, a svijet prolazi i niko se ne ibreti na vas.
Eto, to mi najviše fali iz onog vakta, taj mir u ljudima kad je svak' bio zabavljen samo svojim poslom tamam i da je samo čučno da ispuši cigar, čuč'o je , pušio i nije mislio ni o čem' drugom.
A danas, moj brate, kad te neko slučajno pogleda vidiš mu u očima brige i strahove čitavog dunjaluka, a samo njega, od te silne brige i straha niđi ne vidiš.
Jah! Šta ćeš?
**
K’o da mu nikad nisi valj’o
Prije, kad bi ko dođi da pozajmi pare, insanu bi bidni drago što je taj u njeg' doš'o tražit', k'o da ti je neku čast načinio. O vraćanju nisi ni mislio, to je bila njegova briga. Dadneš mu sa halalom i zaboraviš na njih. Sigurnije su ti u njeg' bile neg' da si hin u banku ostavio. Sad je to drugačije. Imal' mi šta mrže neg’ svoje pare nazad tražit'. Ne mereš da ne daš kad ti ko zaišće da mu pozajmiš, a imaš. Dadneš mu rukama, a vraćaš hin i rukama i nogama, što bi rekli u nas. Meščini, prije bi u zemlju prop'o neg zaisk'o svoje. A nekad nejmaš, pemzijica ne more dobacit' nidokle.
Kaže meni Fata:
- Uzeire, mogli bi danas u Ševke, na kahvu, nismo joj odavno ulazili.
- Mogli bi, reko', i sutra, jal' prekosutra, jal' sljedeće hefte.
- Ne moremo slijedeće hefte, nejmam ščime ni pite pomastit'.
Odemo mi, bome, a bolje da nismo. U nas ima raznije' kahva - Prva je dočekuša i ona se pravi, haman s vrata. Nisi ni sjeo, a domaćica leti u kuhinju, stavlja vodu i viče: „Eto me, samo da je pristavim!“ Kad se popije prva, koja vazdan bidne pojaka i kajmakli, dođi bi i druga, razgovoruša. Kad se šta pojede ili zasladi, domaćica bi reci: „Hoćemo li još po je'nu. Treća je najpoznatija od svih i nju zovemo - sikteruša!
Be li ti mi kod Ševke preskočismo i prvu i drugu i udarismo na onu najgoru - sikterušu. Najprije se prenemagala sa onim mlinom, prebacivala ga sa kuka na kuk i sve govori:
- Vala će mo je sad popit', jes’ da smo je mi pili nejma ni sahat, a jel' de i vi ste je popili.
Reko':
- Nismo.
- Plaho, sad ću ja nju pristavit', neće li još ko izbit'.
Samljela je, haman tri mlina čekajući neće l' ko izbit', a Fata i ja čekamo ko na iglama, neće l' spomenut' one pare što smo joj uzajmili. Nimukajeta.
Donese na koncu kahvu. Brez đozluka ja vidim u onom findžanu i polumjesec i zvijezdu dole na dnu.
Reko': - Neću ti ja ove kahve, haj’mo ženo!
- Stan’te, sad ću ja drugu pristavit', k'o biva razgovorušu.
Reko': - Kako si krenula naopako, od sikteruše, more bit' bi u akšam popili i dočekušu. Nos’ te đavo i tebe i tvoju kahvu i one pare kad ti hin dado, bolje da sam ti hin namah halalio, manje bi štete im'o.
**
Odabrala i uredila – Selma Dizdar
Ton-majstor – Šerkan Cakić
Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil