Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

**

Makarska

Bio u nas, u mahali, jedan Zijo, zvani Zike, Hercegovac.  Njegovi su od Stoca, a k'o da i nisu, srodili se sa mahalom k'o što je to birvaktile bio adet, a ne k'o danas, ha dođu, da him je po svome. Nejse! Taj ti je Zijo plaho volio toplinu, sunce, a najviše more. Otkad je počeo rat, svakog ljeta krene ti Zike na liniju, puška na ramenu, šljem na glavi, u majici podrezanih rukava i, moreš mislit', u kupaćim gaćama i japamkama.

            - Bolan ne bio Zike, ku'ćeš tak'i?

            - Moram, kaže malo ufatit' boje, sad će ovo završit', pa da se pripremim za mora.

I uvijek bi mi ispričaj, kako su svake godine išli preko sindikata na more i to vazdan u Makarsku.

Znaš ti, Uzeire, da je moj babo radio u GeSePeu, k'o biva u GRAS-u, i mi bi ti svake godine na more. Potrpamo se u gradske avtobuse, jednom nas vozio onaj zglobni sa drvenim stolicama, i pravac Makarska. Čim onaj svijet uniđe u avtobus, odma'  ogladni i počme vadit' ono što je ponio, da se dobro najede, jer dug je to put. Neki se čuvaju za Gojka i Jablanice. Vade se pite, pečene koke, kuhana jaja, a zaljeva se, jal' himberom, jal' rakijom. Trese onaj avtobus, nije svuđe bilo ni asfalta, pa kad udari po onoj kocki, odvali bubrege, mješa ih k'o one loptice na tomboli, a narod stane povraćat'. Uščuje se, moj Uzeire, onaj avtobus, a nikom ne smeta. Oko Blažuja započne pjesma, a sve one o Bosni:      „Bosno moja, divna mila, lijepa gizdava...“ , „Prođoh Bosnom kroz gradoveee...“ Tako sve je'na po je'na, do Ivana, a onda se nastave oni Hercegovci, što su sve dotad šutili i mirovali s vicevima o Bosancima, a odvale i one svoje gange sve do mora. Tad započnu dalmatinske, sve do akšama, kad dođemo do Makarske. Rasporedimo se po kućama, a nas vazda zapadne zadnja kuća ispod Biokova. Popnemo se mi gore, dočeka nas barba Ivo, a mi djeca, k'o kad ne znamo, pozdravljamo ga: “Selamalejk barba“, a barba ni mukajeta, a mi kontamo što nam ne odgovara. I kad o’tale je'nom dođeš na plažu, nema vraćanja, tek u akšam. A na plaži svi zajedno: Kuha se lonac na koherima, pristavlja se kahva, slikamo se svi skupa sa magarcom. Mi djeca učimo plivat', ronit': „Ronjaj Safete!“   Ma ljepota i rahatluk, moj Uzeire. I kad bi se vrati u Saraj'vo, foliramo se i govorimo dalmatinski sve dok ne pođemo u školu.

I tako svakog ljeta dolazio Zike i prič’o mi  isponove sve do '94-e.        Poš'o Zike na liniju, pod punom ratnom opremom, bilesi u čizmama.

            - Zike moj dragi, ku’ćeš tak'i? Sad će rat i zvršit', a ti se ne pripremaš za mora.  

            - Ma pusti, Uzeire, neće ovo nikad' završit'!

Kako mi to reče, bo’me, i ja se popišmanih i tad pomislih da, more bit' i neće.             A im'o je moj Zike pravo.  Za njega se sve završilo, kad ga je snajper pogodio sa Špicaste stijene u ljeto '95-e. Umjesto na more, Zike nam ode na šehidsko greblje na Kovačima, a  ja kad god tuda prođem proučim mu Fatihu i sjetim se ove priče.

**

Uguši me nešto

U mene Fata, otkad je za mnom, ima običaj odškrinut’ sva vrata u kući. Od ormara, plakara, visećih, bilesi čekmedže i seharu sa biserima i pršćenjem otvori. Jah’ što ih otvara, ne bi’ ni mukajeta, nego ti ja svako malo spucam u ona odškrinuta vrata đah čelom, džah nečim drugim I budem ti vas modar od šljiva. Ona otvara, a za njom idem i zatvaram. 

• Što ih, bona ne bila, otvaraš? Evo me sav sam modar.
• Moj Uzeire, ne mogu ih zatvorene gledat’, uguši me nešto – veli ona I opet se pootvara što sam ja pozatvar’o.
• Bo’me ću ja pitat’ svog Kemicu sa Dolac Malted a pita svog spihijatra šta to tebe guši. Asli su neki šejtani jal džini, nejma šta drugo.

Ima nešto u svakom insane što ga guši i ne da mu dihat’. A, ne zna šta je, neg’ ‘vako otvara il’ nešto drugo radi ne bli li prodih’o. Al’ ne more jadan, jer je to njem’ i ne’š ga se šale kutarisat’.

Evo šta me guši – Sabahile u nas na čardačiću, uz kahvu, čekamo Saraj’vo da se ukaže. Vazda bude k’o neka magla i vidiš samo kuće u mahali, k’o da si na selu. A, dole k’o neki mliječni bezdan,  ‘nako pašče laje, vrane grakću, a ptičice k’o započnu pjesmu I mene uhvati ‘nak’a neuroza od onog njihovog cvrkuta. Baš k’o da je neko odvio radio pa mi para uho i rovari po mozgu.  I dok čekamo u mene mi Fata i ja ne progovaramo nijedne.  Srčemo kahvau, kašljucamo i tuhinjamo  sve dok se Šeher ne počne ukazivat’ i sunce nas obasja. Kako se Šeher ukazuje, tako I ono pašče prestaje lajat’, one vrne graktat’, a ptičice – k’o da je neko pomak’o stanicu sa koje neko reve i zavija i okren’o je na drugu đi k’o slavuj pjeva Safet – Vratnik pjeva, nikad ne tuguje, Saraj’vom pjesma odjekuje … Jah miline!

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil