Ramazanske arabeske: Hikaja o strpljivom ocu i nestrpljivom sinu

“Ramazanske arabeske” oslikala Aida Hadžiabdić

Jedan stariji čovjek sjedaše u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji upravo završi visoke škole. Iznenada, vrana sletje na zid. Otac upita sina: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.” Nakon izvjesnoga vremena, otac upita ponovo: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.” Prođe nekoliko minuta, a otac ponovo upita, treći put: “Šta je ono?” Sin odgovori: “Oče, upravo sam ti rekao da je to vrana.” Ne prođe dugo, a otac opet upita: “Šta je ono?” Ovoga puta na sinovljevu licu mogla se vidjeti mala usplahirenost: “Oče, to je vrana, vrana!” Ponovo otac upita: “Šta je ono?” Ovaj put sin odgovori grubljim glasom: “Oče, stalno me pitaš jedno te isto, iako ti stalno odgovaram da je to vrana. Zar nisu u stanju razumjeti?!” Otac ustade i ode do sobe. Ubrzo se vrati noseći svoju staru svesku – svoj dnevnik. Otvarajući stranicu, reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano. Sin pročita: “Danas je moj malehni sin sjedio sa mnom u našem dvorištu kada doletje vrana. Sinčić me dvadeset i pet puta upitao: ‘Šta je ono?’, i dvadeset i pet puta mu odgovorih, nimaloljutit, da je to vrana. Ono što osjećah bila je ljubav prema mom nevinom sinčiću.”

Tada je otac objasnio sinu razliku između očeva i sinovljeva stava: “Kada si bio malešan, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti jednom nisam bio ljutit zbog tvojih pitanja, već ti uporno odgovarah. A kada sam ja tebi danas postavio isto pitanje ali ponavljajući ga samo pet puta, ti si se naljutio vrlo brzo i bio si nestrpljiv sa mnom.