Ramazanske arabeske: Hikaja o besjedi hazreti Davuda a.s. i hazreti Hazakila

“Ramazanske arabeske” oslikala Aida Hadžiabdić

Hazreti Davud a.s., jednom izađe iz grada učeći Zebur, a dok bi on učio Riječ Božiju divlje životinje, ptice, potoci i brda skupa s njim bi veličali Svevišnjeg. Idući tako dođe do brda na kome je osamljen živio Božiji poslanik Hazakil. Čuvši zikr životinja i ptica, Hazakil shvati da je Davud a.s. negdje u blizini, pa siđe iz svoje pećine i pođe mu u susret. Kada se sretoše, Davud a.s. upita za dopuštenje da se popenje do Hazakilove pećine, ali mu ovaj ne dopusti. Davud a.s. tada stade plakati, pa se Svevišnji obrati Hazakilu: „Ne žalosti Moga roba Davuda i udovolji njegovom traženju.“  Hazreti Hazakil tada uze Davuda, a.s., za ruku i povede ga uz brdo. Kada se ispeše, haureti Davud a.s. upita Hazakila: „Jesi li ikada osjetio želju da počiniš kakav grijeh?“ „Nisam!“, odgovori hazreti Hazakil. Onda hazreti Davud, a.s., upita: „A jesi li ikad osjetio samoljublje i zadovoljstvo sobom zbog svoje skrušenosti i ibadeta?!“ „Nisam!“, odgovori opet hazreti Hazakil. „A da li se ikada u tebi javila želja za užicima?!“, upita sada Davud, a.s., a Hazakil odgovori: „Da, znalo mi se desiti da u srcu osjetim takvu želju.“ „Pa šta učiniš u takvim trenucima?!“, upita Davud a.s., a Hazakil odgovori: „Spustim se u onu dolinu koju vidiš pred nama i dolje nađem nešto što mi posluži kao dovoljna pouka.“ Davuda a.s. zainteresira o čemu se radi, pa se skupa spustiše u dolinu. Kada siđoše, ondje nađoše gvozdeni tron, a ispod trona je bila ploča na kojoj je pisalo: „Ja sam Revi ibn Salem. Vladao sam hiljadu godina, izgradio sam hiljadu gradova... No, sada je zemlja moja postelja, hladan kamen mi je uzglavlje. Pouči se zato mojom sudbinom i prođi se ljubavi prema dunjaluku jer budi siguran da isti svršetak čeka i tebe kao i mene…“