Imširević: Teatar ne treba da bude zamjena za lijenost

U Jutarnjem programu Federalne televizije ovog petka otvoreno o kulturi i umjetnosti sa Almirom Imširevićem, dramskim piscem i profesorom na Akademiji scenskih umjetnosti.

-Prvi roman „Zlatni geler“-

„Pa moram priznati da mi je prijala ta promjena. Ljudi su navikli da me doživljavaju i čitaju kao dramskog pisca i dramski pisac se uljulljka nekako u toj poziciji koja je, neću je ja ismijavati naravno, ali ona mnogo bliže pod navodnicima je estradi nego što je to kada ste prozni pisac.

Sama činjenica da reakciju svoje publike mogu vidjeti povremeno u sali iz mraka i provjeriti koliko to što sam pisao ima smisla i kako utiče na ljude, kad ste prozni pisac o tome možete samo sanjati. Ja evo sad sa romanom „Zlatni geler“ koji se pojavio, svaka osoba koja mi kaže da je čitala knjigu ja sam podjednako iznenađen, ali mi prija to saznanje da neko negdje u mraku čita to što sam pisao i kažem prijalo mi je i s te strane, jer proza ipak vam dozvoli da radite sami. Umori se čovjek od pozorišnih ljudi i eto ja na trenutak sam sebi dozvolio da pobjegnem“

-Glavni lik romana je pisac-

„Pa nisam ja mogao niti sam želio pobjeći od sebe. Stalno nekako kad slušam razgovore sa drugim piscima često ih ljudi pitaju koliko u njihovoj literaturi ima njih, a koliko je ta stalna priča o fikciji o onome što nije fikcija.

Nekako tu ostanem vjeran pozorištu, sve što pišem je svojevrsni ulazak u tuđe cipele, ako ne u tuđu kožu. Tako da i ne pravim tu veliku razliku između pisanja drame i proze u romanu sam dozvolio svom liku o tome sam i govorio čini mi se na promociji u jednoj od verzija moj glavni junak se bavio posve drugim poslom i onda sam ja shvatio da otežavam posao time što ne dozvoljavam sebi da dobro upoznam tog čovjeka o kojem pišem i dao sam mu svoje zanimanje, dao sam mu da bude dramski pisac i nekako onda su se stvari otvorile, podijelio sam iskustva koja sam htio podijeliti sa svojim dramskim junakom i to stalno ponavljam on je onako moj blizanac koji ne liči u svemu na mene, ali prija mi što je tu.“

-Da li su ironija i satira pravilan odgovor na našu situaciju?-

„Pa ja ne znam, prekomplikovan je ovo prostor da bi čovjek znao šta je dobar odgovor na njega, osim pobjeći iz njega. Baviti se njim besmisleno je ako radite samo iz tog razloga, prvo iz činjenice što ljudi koji čine taj prostor, koji ga oblikuju mislim naravno u ovom slučaju na političare, oni najmanji dolaze u teatar, najmanje čitaju i drame i prozu, naravno znam ja da postoje izuzetci, ali nebitni su mi i onda svjestan sam da teatar i ne radi i ne treba da radi takve stvari, teatar ne treba nama da bude zamjena za našu lijenost koju pokazujemo 24 sata dnevno.

Znate ja bih volio da mi u teatru bavimo se nekim stvarima koje čine kako se to kaže našu vertikalu, koje čine naš duh, a da na ulicu izađemo pa progovorim, vrisnemo o stvarima koje nas bole.Znate da predstava kad radimo Hamleta on bude samo okidač da vas podsjeti da postoje neke priče ili pogledati Otela pa kažete aha ima i bilo je nekih ljudi sa sličnim problemima ili većim od naših pa su nešto uradili. Ja bih volio da iz tog razloga u ta pozorišta ljudi šalju djecu, da vide da se stvari mogu mijenjati, da ako ništa drugo da se stvarima može i treba razmišljati“

federalna.ba