Povratak Mostaru i druge knjige – Pero Zubac

**

Dobro je čitati ... čitati knjige poeziju Pere Zupca ... „pesme tkane od bola i sećanja, duboko lične i bolne, a opet meke kao marama iz sećanja kojom mi je majka sklanjala boljku sa čela ... čitati o zavetnoj svetlosti detinjstva i neopisivoj blagosti i tugi koju pesnik oseti kad ispiše reč Mostar“ – Pero Zubac – „Zavetna svetlost detinjstva“, Povratak Mostaru, 01.01.2005. u Novom Sadu

**

Književnik, poeta, scenarista, novinar – Pero Zubac objavio je 50 knjiga poezije, 20 knjiga poezije za djecu, knjigu eseja, lirsku studiju o Lenki Dunđerski, priređivao je pjesničke antologije, uređivao književne listove, časopise i revije; autor je mnogobrojnih scenarija za dok.filmove, multimedijalne svečanosti, za dokumentarne, muzičke, umjetničke, zabavne i emisije za djecu i mlade. Pero Zubac urednik je i popularnih jugoslovenskih serijala za djecu „Muzički tobogan“ i „Fazoni i fore“. Naravno, biografija i bibliografija Pere Zupca je mnogo obimnija od navedenog. No, od nabrajanja podataka iz biografije, važnije je ono što sam poeta ima reći.

**

Uz domaćina večeri, Gorana Mikulića, te Gradimira Gojera i Envera Kazaza, i Hora RKUD-a „Proleter“, učesnik večeri bio je i sin Pere Zupca, Miloš – takođe književnik i kantautor. Miloš Zubac uglazbio je veliki broj pjesama svog oca.

**

Autorska večer književnika Pere Zupca održana je 29.novembra 2022.godine, na Dan Republike - bivše - u galeriji Bosanskog kulturnog centra u Sarajevu. To veče bilo je dio programa Petog Sajma izdavača/nakladnika BiH - Knjige u nišama. Izdavačka kuća Art Rabic, objavila je pet knjiga Pere Zupca – „Glasovi u tišini“, „Povratak Mostaru“, „Mostarske kiše i neka druga zemlja“, „Zapisi iz tihog vremena“ i „Sestra moja samoća“.

**

Poema „Mostarske kiše“, po kazivanju Pere Zupca, skup je sećanja na te rane senzacije, zaljubljivanja. To su bile prave ljubavi, samo platonske ljubavi. Skoro bez taktilnosti. Pisma i nežno držanje za ruke. „Mostarske kiše“ poema je o četiri djevojke u koje se pjesnik zaljubio do svoje 20 godine – Mirjana – Mostarka; Ljiljana Beograđanka; Vera je bila iz Osijeka i Dragana – pjesnikova ljubav i supruga punih 50 godina. Poemu je Pero Zubac otipkao na tuđoj pisaćoj mašini i poslao u redakciju zagrebačkog „Telegrama“. Stihovi su objavljeni u rubrici „Nova imena“ koju je tada uređivao Zvonimir Golob. Pjesnik i esejist Milan Komnenić za poemu „Mostarske kiše“ kazao  je da je to „neponovljivi krik mladosti“. A, moskovski časopis „Rabotnica“ februara 1988.godine, objavio je „Kiše“ u prevodu Irine Čivilihine.

**

MOSTARSKE KIŠE – „Telegram“ – Nova imena, 08.X 1965.

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela, il’ nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen ...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
„Oslobođenja“, ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća…

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao ...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše ...

... Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao s kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Izvor / foto – Selma Dizdar