Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

**

K’o nak’a kultura

Pijemo mi kahvu, u nas na čardačiću, šutimo i čekamo kad će se ova izmaglica slegnut', neće li nam se i Saraj'vo ukazat'. A Saraj'vo još jedino možeš vidit' sa čardačića, izmeđ' krovova i balkona što rastu k'o korov i prijete da nam ugase i ovo malo ljepote pred očima. Beli, kad nam zatvore i ovu malu šubu, što nam je ostala i kroz koju virimo naš Šeher, k'o kak'e zagondžije kad vire u uvliji u đulistanu kak’u gonđu dok zalijeva hadžibega i pjeva naku sevdalinku koju nikad prije nisu čuli. Kako je krenulo, ne’š više ni znat' da si u Saraj'vu. Kad i to bidne, a biće, možeš komotno sklopit' oči, jer nejmaš više šta ni vidit'. Jazuk.

U tom ti se i Saraj'vo ukaza. Kako se ukaza, tako mi se i u glavi poče vedrit' i rasvanjivat'. Baš k'o kratkovidan insan kad čita kak'u lijepu knjigu, po ko zna koji put, al' bez đozluka, pa samo nagađa i zamišlja tu ljepotu u njojzi dok bulji u zamagljena slova, a kad turi đozluke k'o da mu se dunjaluk otvori i razuvidi pred očima. Kad imaš ženu pored sebe, ne mereš se ni razvedrit' ni rastužit' kad ti ho'š neg' kad ona odredi. Tako ti u mene mi Fata prekide ovu moju vedrinu i zadade me u brigu.

- Čude li, ti Uzeire, noćas, asli je nekom hitna dolazila?

- Jok ja!

- Jes, bome. K'o da onu Salihovcu iz čikme pronesoše sinovi na štokrli niz sokak.

- Haj’ se ti spremi i kod Salihov’ce provjeri ima li je il' su je odnijeli na štokrli.

- Nisam mahnita, more neko pomislit' da sam providur, biva nekulturna i da hoću sve da znam.

- Pa kako ćeš onda saznat'?

- Ima providura u mahali kol'ko ho'š, neko će mi rijet'.

Nešto kontam, prije kad bi ko bio bolestan, pa ga pronesu na štokrli do Višegradske kapije, đi ga čeka avto da ga odveze u bolnicu, iskupi se čitava mahala da pomogne i ostane tako taj vakat čekajući da se vrati il' da čuje hoćel' se vratit' il' će ostat' ležat'. Ost'o, ne ost'o, već se sprema ručak, a nekol'ko žena ode da poradi kuću i da sve bidne spremno kad se bolesnik vrati, a ako ostane ležat' mahala se brine za tu kuću sve dok bolesnika ne otpuste iz bolnice.

A danas, u ovaj vakat . . . sve k'o naka kultura . . .  i go’na pasja.

**

Čiča Miča gotova je priča

Veli meni Fata, sabahile,  pri kahvi :

- Da mi je neko rek'o, birvaktile, da se more nešto volit' više od svoje djece, rekla bi’ mu, de ne budali, a more moj Uzeire.

- Nemoj mi samo rijet', da voliš više turske serije neg' svoju djecu!

- Jok ja, gluho i daleko bilo, neg' unučad, moj Uzeire. Tačno se vole više neg' svoja djeca.

- Što jest jest, imaš pravo. A bome ćemo ih željni ostat'.

Ne znam što hin ne dovedu češće, šta bi him falilo, nek samo dojdu, nejma veze što za nas ni mukajeta, nek' oni gledaju u one svoje telefone kol'ko hoće, al' neka ih sa nama.

Kako Fata spomenu unučad tako se ja sjetih moje nane Subhije i njezinih priča. Nisam mogo ni zamislit' život bez nje. Mislio sam da ne mere drugačije i da je porodica otac, majka, braća, sestre i . . . dedo i nana, bezbeli. Onda dođe moda, asli su to žene izmislile, da se ne more više živjet' sa svekrom i svekrvom neg' se moraju odvojit' da bi brak zaživio. Odvoje ti se oni, i kako se odvoje, tako se i rastave.

Nejse!

A prije je bilo drugačije. Djeca su volila slušat' priče, a dedo i nana su znali svakakije priča i imali primjer za sve, jer roditelji nisu imali kad pričat'. Samo bi nam reci - Morate prat' zube, jer ćete ostat' bez zuba, a novi vam neće niknut' i nosaćete proteze 'vako k'o mi“. Na jedno uho ušlo, na drugo izašlo. Ko djeca.

A nana Subhija bi nam 'vako reci - Je'nom ja pošla leć' i zaboravila oprat' zube, a kad odeš leć' i ne opereš zube ostane hrane između njih i dojde miš da se najede. Čujem ja da mi nešto grebe po ustima i stisnem…“

Mi je gledamo otvorenih usta, i čekamo da nam rekne da je pregrizla miša, kad će ti ona - Zato djeco, držite vazdan usta zatvorena i nemojte nikad leć' da ne bi oprali zube.

Od tad ti ja nikad nisam leg'o a da nisam opr'o zube. I dan danile ih perem i sve zviždim.

**

Ćejf

Pitam jednog duduka:

     - Znadeš li ti šta je ćejf?

     - Đe`š me to pitat, Uzeire, to svako zna u Bosni!

     - Haj` vala baš da te čujem!

     - Ma, to ti je ono, znaš ba, kad nešto uradiš za sebe, jal na svoju štetu pa kažeš bio mi ćejf k’o što je Bebek pjevo. Il kad oćejfiš s rajom popiješ, pojedeš, malo se opustiš.

Zamuc’o on, ne umije mi ni rijet, a bo’me, vidim ja da i ne zna šta je ćejf.

      - Ćejf ti je, bolan ne bio, kad uživaš u svakom dahu, zalogaju, srku, jal riječi koju izgovoriš i misli koju misliš, pjesmi koju slušaš, jal sa samim sobom, jal sa jaranima, jal sa hanumom, al’ ne k’o vi omladina, nažderete se, naločete, pa meljete bez veze, pa se i posvadite, a na sabahu vam puče glava.

Prije su ti naši stari znali sjest pored kakve vode, il’ ispod kakvog drveta i sahatima bi oćejfi. Isprazni bi glavu od misli, zagledaj bi se neđe u daljine, il’ bi sjedi s hanumom, il’ s jaranom sahatima, uz kahvu i cigaru, a da ne progovore ni riječi. Samo šute i ćejfe u tom trenutku miline i meraka.

     - Pa to ti je, Uzeire k’o meditacija. To je sad moderno.

     - Ne znam ja kako se to sad zove, al’ to su naši radili od pamtivjeka, a sad i ne znaju šta je to neg’ lupaju baš ko ti.

     - Znam, ba Uzeire, neg’ nemam ti ja vremena za to, ne znam gdje udaram od posla, veli ti on meni i ode, bezbeli, u kladionicu k’o i svi ovi što nejmaju kad.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil