Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

**
Direktor
Ne`š mi vjerovat, zove me neki dan direktor iz moje firme. Ne znam jesam li ikad sa njim progovorio više od dvije riječi dok je bio direktor, a sad me naš'o zvati, biva da se ispriča sa mnom.
Sjećam se kad sam ga ono gonj'o po firmi za akontaciju i onaj kredit kad sam hotio krov mijenjat’ i banju proširit, a on će ti meni: "Nemam ti kad, Uzeire, u cajtungu sam." K’o kad su u onaj vakat direktori volili koristiti stranjske riječi, da ih što manje razumijemo, a počesto ni sami nisu znali ni šta znače ni kako se izgovaraju. Moj brate, to ti je završilo nake škole pa niko k’o on. Uzelo fursata ne zna kud udara od nake hinle. Hotio sam ja njemu na sastanku sve rijet u lice, i za one stanove što je podjelio švalerkama, i za one vikendice na Jahorini i Neumu. Kol’ko mi je kahva zagorč’o, neumijem ti rijet, kad bi dođi sa posla ljut i pričaj bi u mene Fati o njegovim marifetlucima.
- I nisi mu valjda sve to reko, moj Uzeire? Veli mi Fata.
-  Bezbeli da nisam, nego ja to nako pričam, moram nekom rijet, ne mere u meni ostat tolka nepravda.
- I ja reko’, pa da ostaneš brez posla, a djeca nam mala.
Slušam ga sad, ko janje umiljato, lijepo me prepade. Šta bi od nake sile?
-  Moj Uzeire, šta je mene snašlo, a toliko sam ljudima valj’o, šta sam ih samo zaposlio i hljeb im dao u ruke. Poslije drugog moždanog, padnem ti u kolica. Žena me zaključa i ode hodat, povazdan zuji po čaršiji. Reko’, sramota je, nana si a nema gdje te nema, umjesto da sjediš u avliji i meni dodaš čašu vode.
Veli ona meni: "E moj Bimo ne radim ja to zbog sebe neg’ zbog tebe, ja sam ti bolan sad jedini pendžer na Dunjaluk."
-  … em ti Dunjaluk kojem si ti pendžer.
- Tobe jarabi, direktore, kako ćeš tako?
- Fino, neg’ kako. Smjestiše me djeca u dom, nisu mogli gledat kako me muči.
- I kako ti je u domu?
- Fino, dobro me paze.
- Dođu li ti djeca i unučad, bezbeli?
- Iz počeetka su dolazili svake sedmice. Pa onda svaki mjesec, al’ samo kad im šta treba. "Tata, trebali bi otić’ u Ameriku, nisu mi djeca nikad bila,  a nismo baš pri parama..." I ja dadnem. Poslije kontam, baš da vidim jel’ to oni dolaze zbog mene il’ zbog para. Dođe onaj moj stariji jednom i veli: "Kontali smo restoran proširiti, ali smo u kreditima..." Reko’, djeco ja vam više nemam para. Oni samo ustadoše i odoše.
- I dođoše li ti opet, moj Bimo?
- Nikad više, moj Uzeire.
Nešto mi se sažalilo na njeg’, a opet kontam, kad gledam ove današnje kabadahije k’o da vidim njega dok je mislio da može šta hoće. Nije se ni Boga boj’o a kamoli ljudi, a vidi ga sad. Zato pripazite se ljudi kad ste u najvećoj snazi da koga ne oštetite, povrijedite ili ned’o bog unesrećite, jer sve na ovom Dunjaluku bude i prođe, sad pa sad. Ne daje nam dragi Allah snagu, pamet i nafaku da bi druge savladali i nad njima rajzovali već nam je daje da bi šejtana u sebi nadjačali, drugima pomagali i njemu se vratili čista srca i duše kakvi smo i došli na ovaj dunjaluk.

**
Nafaka
Imaš ti ljudi , a bo’me i žena što protutnja, il’ se provuče, jal odgmiže, a da se nikad ne zapita, šta ću ja ovde i kakva mi je svrha, neg’ ti se ono onako u behutu pusti, a da nikad i ne pomisli otkud ja ovde i kud mi je ić’ kad se svjetla pogase. Nek’ vala ni ne misli kad ne mora, samo ga glava more zabolit.  Kakva je korist onima što im je Bog dao da moraju vazda dumat o svačemu i stalno se zapitkivat makar nikad odgovora ne našli. Šta ćeš, mora i to neko. 
Neki ljudi, a bogme i žene su plaho strašljivi u životu i od tog straha nikad ništa ne učine neg’ puste da im se dešava i da im drugi kroji sudbinu, a kad ti pustiš drugima, ništa ti se ni dobro ni lijepo nemere desit, jer svako gleda prvo sebi, bezbeli.
Kod nekog je tako, a kod nekog skroz drugačije, biva, uzme stvar u svoje ruke i zavre taman i na svoju štetu, al’ će bit onako kako je on hotio i nanijetio, i sem dragog Allaha niko mu to nemere poremetit.
Tako i moj dobri ahbab, najstariji insan na sunčanoj strani , a more bit i šire, dedo Kasim iz Budakovića veli: 
     - Uzeire, ako preživiš pedeset i petu živjet ćeš do sedamdesete rahat, a ako preživiš i sedamdesetu moreš se nadat i stoji, ned’o Bog nikome.
Zna, bogme, dedo Kasim, jer ti je on u pedeset i nekoj fasov’o onog poganćera, gluho i daleko bilo. Ha ga je fasovo namah je rek’o, ja doktorima ne idem, svakako ću umrijet, sad ili za dva`jest godina, svejedno. Kako je rek’o tako i uradio, doktori ga nisu vidjeli, a’l se Kasim sam izliječi, veli, svako jutro i naveče kocku šećera natopiš sa devet kapi gasa, bir iladž, za godinu dana k’o rukom odnešeno. Dogura, bo’me Kasim i do osamdesete sve uz kahvu i cigaru kalemeć je’nu na drugu. Kad bi mu ko šta reci za duhan, znao je rijet baš ko ona žena, ja ću pušit dok ne crknem. Zamal tako i ne bi, jer je prest’o pušit poslije srčane kapi. E kad je dedo Kasim mogo prestat u osamdesetoj, more vala svak, govore i dan-danile u nas pušačima, al’ džaba. 
Kad mu je hećim reko da mu moraju ugradit naku pumpu, Kasim će ti njemu: 
     - Nisam mahnit da mi ugrađujete pumpe sa kineskom baterijom, pa da mi srce stane, neg’ ti meni pravo reci, more li mi ovo srce bit dok sam živ?
Rek’o doktor može i Kasim ti iz bolnice pravo kući. Eno ga i dan danas živ i dobro se primak’o stoji ako je nije i prešišo, ko će ga znat.
Nisam vam hotio rijet da se ne liječite, ne d’o Bog, svak zna svoje, neg’ sam vam hotio rijet da će svako potrošit svoju nafaku do kraja i da se nejma čega plašit, jer će mu sve što ima moć` bit do kraja života, bezbeli. Dum’o ne dum’o, insan bi i projde, k’o da na jedna vrata uđe, a na druga izađe, a dunjaluk nas priteže sebi, odemo pa mu se opet vratimo, i sve tako do sudnjeg dana. Budemo, ne budemo,  budemo ... jesmo, nismo ... ko smo, šta smo ... Jah!

**
Odabrala i uredila – Selma Dizdar
Ton-majstor – Šerkan Cakić
Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil