Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra
Selam i degenek
Jesi li ti Mute iš’o u mejtef, bezbeli da jesi, k’o i svak?
- Jašta sam, beže, ali nisam zadugo. Ostalo mi po Sufare, a Ilmihal nisam ni otvorio.
- Kol’ko ja znam nikog nikad nisu istjerali iz mejtefa.
- Nisu ni mene, al’ umijem ja sam otić kad mi dodije.
- Beli zijane pravio, pa te hodža degenečio?
- Zijane jesam pravio, ali me nije nikad pipn’o, samo mi kaže kad pođem kući da poselamim babu i da ne zaboravim slučajno. I ja ga poselamim, a babo izvadi kaiš i udri. Tako svaki put kad sam ga poselamio od efendije.
- I to da čujem da neko dobije degenek zbog selama.
- Ma, dogovorio se babo sa efendijom da me ne dira kad ne slušam, da mi ne ogadi mejtef k’o što su mi školu ogadili, a šifra im bila selam, pa me on maris’o umjesto hodže. Tek kasnije mi rek'o.
**
Pod serdžadom
I dan danile ha sklanjam pogledam ispod serdžade i sjetim se djetinjstva kada nam je mati ostavljala bobu, lizalo, kocku šećera samo, a ponekad i para, ali ne na svakom namazu, pa smo klanjali svaki da ne bi šta propustili.
- To vas dragi Allah nagrađuje što ste klanjali. - govorila nam je.
Ko je od nas klanjao samo radi poklona davno je prestao i vjera mu je ostala pod serdžadom, a ko je pronašao dar u srcu zahvaljivaće se do kraja života na najvrijednijem poklonu, makar poslije svakog namaza virn'o ispod serdžade.
**
Ramazanski đul
Birvaktile je bio običaj prije Ramazana obić’ familiju i jarane iz daljnjeg, jerbo nejma više hodanja kad nastupi Ramazan i neš ih više vidit’, od mladog do mladog mjeseca, a to je u onaj vakat bilo zadugo. Sad kad ih vidiš od godine do godine, meščini i to bude prečesto. Neg’ odo’ ja u đulistan, dok je rose prikupit latica za đulbešećera i himbera od ruže. Naumpalo mi nešto kad smo k’o maksumi jedva čekali da dobijemo vatru, pa da nam mati donese u jednom galonu đulbešećer a u drugom đulsirće, a mi bi je moli da nam da kašikicu đulbešećera i da nam ne stavlja đulsirće na noge. Aman naše radosti kad ga okusimo, a ne mereš ga šale progutat’ od onog gnoja u grlu, al’ ga nekako proguramo, jazuk ga je povraćat’.
- Ih, reko’, da je sad je’nu kašikicu, pa zalit’ sa himberom.
Valja poranit dok je još rosa po njima nabrat’ i u teglu, zalit’ vodom i stavit’ na sunce da puste sok. Po je’nu teglu đulbešećera, đulzejtina i himbera. To barem more svako, a što more svako to nikom više nije zabremedet. Bo’me, meni jest. Nek’ ima za iftara, da me želja mine i da bude lahak i mubarek Ramazan!
**
Odabrala i uredila – Selma Dizdar
Ton-majstor – Šerkan Cakić
Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil