Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

RAMAZAN

Sa' će nam, ako Bog da i Ramazan.

            Ne mogu dočekat' da se insan malo pročisti od ovog poganog Dunjaluka, a najviše od poganluka u sebi, u svom tijelu i mislima.

            Da je Bogdo svaki mjesec Ramazan, insan bi, more bit' bio puno bolji i sebi i drugima pa bi i ovaj Dunjaluk bio ljepše mjesto za živjet'. A more bit i ne bi, jerbo brez poganluka nejma ni čistote, k'ošto brez tame nejma ni svjetla.

            Jah!

             - Sjećaš se ti, moj Uzeire, kad ono nas Hamo odvede na iftar u oni hotel. Ja ljepote i ićrama, mili Allahu. Nisam ni znala da 'nako nešto ima u nas. Bog zna kolko je platio, ne htjede nam rijet - veli u mene Fata.

            - Sjećam, kako se neću sjećat'.

            Odveo nas Hamo u Bristol, na iftar. Ja mileta tamo, dragi Allahu, čitave porodice zajedno došle da iftare, nejma šta nejma. Oni konobari igraju oko tebe k'o da si sultan i samo donose je'no za drugim. Meni, vala, bilo dosta i onu hurmu pojest', malo tope zatrat' somunom i zalit' himberom, a oni donose li donose. Gledam onaj svijet, to sve obučeno, ima se pa došli da pokažu svima kako imaju i kako mogu i da se zahvale Allahu što je od drugih uz'o, a njima dao.

            Alahselamet.

            Ne bi mi nimalo lijepo, među njima, al' ne reko' ništa da ne bi Hami hator iskvario.

            Sjetih se Ramazana birvaktile i namah me obli naka toplina i dragost. Mogo bi vam o tom knjigu napisat', ali nejmam kad. More bit', neki drugi put vam ispričam, ako me zdravlje posluži.

            Samo još da vam kažem kad sam prvi put zapostio.

            Nije mi bio vakat za postit', al' ja hotio i nije druge. Veli u mene mati:

• Haj ti zaposti do podne pa se omrsi, a ja ću ti našit'.

            Jok ja. Hoću da postim k'o i svi i nije druge.

            Bila zima, sjećam se k'o danas.  Snijeg, haman do pendžera. Kad god bi moji ustani na sehur, ustanem i ja, a oni me vrate. „Još si ti mali ,imaćeš kad postit'.“ Kad sam him dodijo, puste me da zapostim. Niko sretniji od mene. Kren’o ja da se liguram sa djecom, a mati me obukla sve uduplo na meni. Dvoje čarape, je'ne tanke i na njih vunene, dva džempera, bilesi dva šala i dvije kape mi navukla. Spustim se ja dva tri puta niz sokak, brdu strmu i vidim nije mi dobro. Počmem se znojit', jedva sam do kuće dotetur'o. Sa streha vise ledenice. Bilo je u nekima i po metra. Otrgnem onu ledenicu, sjednem na prag i udri, sisaj i glođi da me prođe ona stuga. Izađe moja mati i kad me ugleda veli:

• Uzeire, sine, pa ti postiš?
• Postim, mati, postim. Mogu ja.
• Moreš k'o cuko brez kosti - veli ona. Ne smije se, sine Uzeire, pit' voda kad se posti.
• I ne pijem vodu, nisam mahnit.
• Znadeš li ti da je ta ledenica od vode?
• Ne znam, reko', o'klen ću znat'.
• Nejma veze, sad će tebi mati našit'.

            Ufati me naka muka, pomislih, sad ću ravno u Džehenem.

            I niko me nije mogo ubjedit' da nisam zgriješio i da me dragi Allah neće kaznit'.

            More bit' sam kasnije i većih grijeha počinio i zaboravio, al' ovaj nisam do dana današnjeg.

**

PAZITE ŠTA OSTAVLJATE DJECI

Kad je insan pošten, a nije plaho gladan, nekako mu po` života prođe misleć' da je vazda donji. Tek pod starost skonta da mu se isplatilo i da nejma Bog zna šta za ostavit’,  al’ zato ima za ponijet kad sam pojde tamo odakle je sam i doš' o.

Vako sam ti nešto kont’o čitavim putem od Ismetove kuće. Ne mogodo mu na dženazu pa reko’ odo’  ‘vako sinovima bašamsagosum rijet. Pokucah na donji boj i otvori mi Eminov’ca.

Veli mi onaj njezin, a Ismetagin najmlađi Emin:

     - Uzeire, ti si znao mog babu?

     - Jesam, reko’ k’o i svak u mahali.

     - A jesil’ znao da mu je najvažnija stvar u životu bila ova kuća i da ga komšija Salih ne nadvisi.

     - Jok ja.

     - Jašta je moj Uzeire. Jednom on nas stade buditi, nedelja ujutro, nije bilo ni svanulo:  Diž`te se lijenčine, ode komšija Salih pod nebesa, a vi još spavate. Neću da nas gleda o`zgor. I tako godinama, svaki vikend il’ odmor, mješaj malter, zidaj, samo da nas Salih ne nadvisi.

     - Zato sad imate svaki po boj da se sjetite babe i da mu selam predate.

     - Da smo Bogdom svi podstanari, barem bi govorili jedan s drugim. Eto šta nam je babo ostavio, moj Uzeire.

     - Nemoj tako, moj Emine, to je vaš babo sve sa dobrim nijetom.

     - Najveći belaji i nastanu sve sa dobrim nijetom, moj Uzeire.

Jedva onu kahvu popih k’o da sam na iglama sjedio. Kontam nešto, što ti je ovaj jadni insan, čitav život se bori i „gine“ za ovu djecu, a djeci nikad ugodit.

Da je Ismet bio pametan ne bi čitav život malter mješo i dizo čardak pod nebesa neg bi odveo djecu na more preko sindikata, a nedeljom u Pionirsku, il’ na Vrelo Bosne, jal na žičaru put Trebevića. More bit bi s jaranima o`šo u ribu, jal u lov, a poslije i na akšamluk, il’ po taj vakat igr’o šaha il’ domina ... Opet Ismet ne bi valj’o, bezbeli. Reko’ li ja je’nom:

Možete djeci ostavit ne znam ti šta, ako im niste ostavili srce i dušu, k’o da im niste ništa ni ostavili.

A kad je insan pošten, i nije plaho gladan ostatak života mu projde u radosti što je ost’o takav pa makar ga svi gledali k’o budalu i odozgor.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto - Pinterest