Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

**

Priča o dobrim ljudima

Kada se naše sudbine odrede odredi nam se i nafaka i oni koji će nam pomagati da steknemo svoju nafaku, tako i oni koji će nam odmagati i podapinjati da ne bi slučajno nešto hajrovali i skrenuli mimo svoje sudbine i određenja.  Što vam ovo govorim?

Prič’o mi Kemica sa Dolac Malte kad je obilazio babin mezar sa ženom i djecom i kad je vidio kako je zapušten razletio se okolo da iskupi kamenja i da ga ogradi barem nek’ mu se zemlja ne osipa. Sahat vremena sređivao mezar, djeca se okolo igrala, a Munevera brala cvijeće. Kad je završio, stao pa proučio i tek tada ugledao nišan, a na nišanu stoji nepoznato ime, Edhem, a pored njega babin neuredni mezar. Udarilo mi, veli u noge i napadoh djecu i Muneveru što mi nisu rekli, a oni mu govorili cijelo vrijeme. Čuo ih, a nije dolazilo do njega. Uredio Kemica i babin mezar, a Edhem se urahatio. Sigurno bio neki dobar insan, a nije mu im’o ko mezar urediti, pa mu dragi Allah posl’o mog dobrog Kemicu čak sa Dolac Malte da mu ga uredi i održava dok je živ skupa sa babinim mu. Slušam ga dok mi je ovo govorio i kontam: Pored nekog moreš imati više dobra i nafake pod zemljom nego pored mnogih na zemlji, a insan ne bira, bezbeli, pored koga će  biti na zemlji, a kamo li pod njom.

**

Pita

Zove neku noć iza jacije Fatina sestrična čak iz Kanade. Nije ti šala. Traži mene da mi ispriča priču o našoj piti.

     - Uzeire, znadeš li ti kad smo mi došli u Kanadu da ovdje niko nije znao šta je pita, veli mi Hasa.

     - Ne znam od`klen ću znat!

     - Naš Keno tek poš’o u školu. Jednom dođe, kaže, mama napravi pitu, sutra svako mora donijeti nešto iz svoje zemlje.

U ranu zoru ustanem da napravim pitu i vrelu odnesem u školu. Trudim se da jufka bude što tanja, da je savijem da sva bude jednaka, da se što je moguće bolje ispeče. Izvadim je iz rerne, a ona k’o na suncu pečena. Ne može biti bolja. Premažem je puterom, izrežem na jednake komade, mjerim centimetrom. Jednu tepsiju na jedan kuk, drugu na drugi i sva sretna u školu. Pokrila je folijom, a foliju izbušila da se ne potpari, da je lijepa i hrskava.

Miriše pita, sva se škola uzmirisala. Predam je učiteljici. Poredaše se stolovi, donese se hrana, nejma šta nejma … sve osim moje pite. Obiđem oko stolova, jednom, drugi put … pite nema. Dijete pita, mama gdje je naša pita, a ja ne znam šta da mu kažem. već mi oči pune suza. Mislim se, sigurno im se nije svidjela ili nešto nije u redu pa su je bacili. Šta ja znam njihove običaje? Tuđa je to zemlja.

Pokupim dijete pa kući. Grlo mi se steglo, ne mogu da govorim. Danima samo mislim o piti. Stid me da čo`jeku kažem, a kamoli nekom drugom. Dođe Keno jednom iz škole i nosi moje tepsije, kaže, mama sve su ti pojeli učitelji i nastavnici, nisu je ni iznosili kol’ko im je bila dobra. Sutra ujutro napravim ja ponovo pitu pa u školu, pravo u zbornicu. Stavim na sto pitu i preko vrata. Trči učiteljica za mnom “thank you”, a mene smijeh spop’o, opet mi oči pune suza od dragosti.

   Sad u Kanadi možeš kupiti pitu na svakom ćosku, ali i ako je prave naši ljudi nije ni nalik na našu baščaršijsku ili onu ispod sača … Jah!

**

Iftar

     - Haman i Ramazan prošo, a nas niko ne zovnu na iftar, veli mi Fata.

     - Haj, reko, da i to doživimo.

     - Valahi se sve izokrenulo, pa i ovo, a more bit nas neko i zovne, ko će ga znat?

     - Dabogda, ima i prečih od nas. Ko zna kako i ko se u današnji vakat doziva i priziva.

     - More bit najprije onaj ko more valjat, pa onda ko je srcu drag, da ne griješim dušu odo’ malo u đulistan jedino mi tamo nejma vakijeh poganih misli što kvare post.

Taman ja niz basamake kad onaj Ifetovcin unuk ulazi u avliju i stade pridame:

     - Merhaba dedo Uzeire, poslala me nana da tebe i nanu Fatu zovnem na iftar da nam dragi Allah svima u sevap upiše ... izbifla mali sve u jednom dahu, meščini ne bi ni have uz’o da ga ja ne prekidoh.

     - Polahko, reko, dijete nestaće ti zraka, pa šta ćeš onda.

     - Uzeću ja opet zraka, dedo Uzeire.

     - Bezbeli da hoćeš. Jašta ćeš neg uzet.

Mašim se za džep da mu dam koju bobu, kad u džepovima mi nijdene bobe, a vazda sam ih noso da imam vako djeci dat, ko kad je dječija ruka malehna i malo u nju stane, a sevap je golem.

     - Reko, stander da ti donesem nešto, sa'ću ja.

     - Ne treba dedo Uzeire, rekla je nana da ti kažem da mi ne daješ ništa, ne smije od moje mame.

     - Haj reko da i to čujem.

Zamače mali i zamandali vrata, a ja brže bolje da Fati uzmem muštuluk.

Nego nisam vam ovo hotio rijet. Hotio sam vam rijet kako je plah bio iftar kod Ifetov’ce. Nije žena, meščini ni sjela, samo donosi i iznosi, a šćer i unuke joj pomažu. Haj što donosi, al’ kad spusti nešto na sto i ode po drugo vraća se sve unatraške, biva ne okreće se od nas. Ne mogodo da je ne upitam.

     - 'Vako su nas naučili, biva kad se ko poštuje da mu se ne okreće guica, da izvineš. Kad je moj rahmetli Ifet doš’o da me prosi, meni se tad nije svidio plaho, a sviđ’o mi se jedan iz gornje mahale. Al’ haj da ne iskvarim babi, donesem ja prid njih kahvu, okrenem se i odem, k’o sva sretna. Reko’, da mu se tako ne svidim, pa me onda neće ni uzet.

     - I kako te uze, bonićko?

     - Fino, što ti je sudbina, moj Uzeire, moreš joj i gu'icu okretat kolko ho’š, opet će te strefit.

     - Jah moja ti, a moreš letat za njom do kraja dunjaluka, ako nije tvoja, džaba ti je.

     - Pitam ja njega poslije, Boga ti Ifete što ti mene uze kad sam ti onako uradila.

     - Veli on, tad sam te još više zabegenis’o … Jah!

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil