Za FR Marinković: Sudije građanima moraju omogućiti pravdu

Doktor Tanasije Marinković redovni je profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gdje je diplomirao i doktorirao, a magistrirao je na Univerzitetu u Parizu. Usavršavao se na Oksfordu (Oxford), Institutu za federalizam u Friburu (Freiburg), Institutu za ljudska prava u Strazburu (Strasbourg) i Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. Objavio je veći broj studija i radova iz oblasti ustavnog prava i ljudskih prava, među kojima su i Izborni sistemi država Evropske unije, na maternjem te na engleskom i francuskom jeziku. Za Radio Federacije Bosne i Hercegovine govori o značaju primjene Konvencije o ljudskim pravima u donošenju sudskih odluka, značaju učešća sudija u izmjenama zakona, te o značaju medija za rad pravosuđa.

“Platon je govorio da je pravda u državi ispisana velikim slovima zato što u njoj svako obavlja svoju funkciju na najbolji mogući način. Dakle, mi smo ovde, u ovoj konkretnoj situaciji, na tom polju da se staramo o tome da svako obavlja svoju funkciju na najbolji mogući način. Što znači da i sudije dele pravdu, ali i da  budemo takođe svesni da su sudije vlast i da sudije mogu da budu neodgovorne u vršenju te vlasti da, takođe, mogu da zloupotrebe vlast. Dakle, sudije nisu netaknute i kada su neaktivne i kad su aktivne, i kada vrše svoju funkciju i kada ne vrše, i možemo da postavimo sebi pitanje da li to kako postupaju odgovara svojoj ulozi. Mi smo na Univerzitetu posvećeni, ali nedovoljno. Dakle, moramo biti više na tom polju angažovani, da negujemo kod budućih sudija i budućih tužilaca i advokata da negujemo.. Videćemo da i novinar imaju ulogu u tom procesu. Dakle, mi radimo na tome da sudije i tužioci i advokati dobijaju potrebna znanja da shvate da vršiti sudsku funkciju podrazumeva odanost određenim vrednostima i da je vršiti sudsku funkciju moguće samo ako se imaju određene veštine. Da li to radimo dobro i kvalitetno, ja moram da kažem da mi to uvek možemo bolje i kvalitetnije da radimo, ali isto tako da ćemo na taj način, ako budemo radili još bolje, razvijati kod sudija znanja i vještine da zaista budu vlast, da mogu da građanima da omoguće da dođu do pravde u njihovim sudnicama. Međutim, mi sa Univerziteta, kada sudije stupe na svoje funkcije i ostali vršioci pravosudnih funkcija, mi više nemamo uticaja na njih. Tu je sada uloga medija. Dakle, mediji su ti koji sada treba da preuzmu taj relej i da kritički, argumentovano, ne senzacionalistički, ne populistički, ne tako da ugrožavaju vršenje sudijske funkcije, jer imamo problem  takozvanih medijskih suđenja, znači da se nekome presuđuje u medijima i da se onda sudije nalaze pod pritiskom i da ne mogu da vrše svoju funkciju na odgovarajući način. Mediji moraju da više rade na svojoj specijalizaciji, moramo imati novinare koji su specijalizirani za sudijske predmete, za pravosudne predmete uopšte, koji će znati da procene šta ne valja kod pravosuđa i znaće da kroz svoju istraživačku delatnost, postavljajući prava pitanja, otkrivajući nedostatke tamo gde postoje, da pomognu sudijama da budu zaista vlast i da se i na taj način sudije u izvesnim situacijama zaštite od zakonodavne i izvršne vlasti. Dakle, mnogi su uticaji i pritisci mogući na sudije u jednom društvu. Odgovornost novinara i medija je važna. Što su mediji jači, mislim profesionalniji u tom smislu, to će i građani imati sudstvo koje će biti kvalitetnije i pravde će zaista biti.”

Koliko obrazovanje ima važnu ulogu u današnje vrijeme? Vi ste spomenuli značaj približavanja Evropskoj uniji, ali i značaj edukacije sudija u tom smislu, posebno kad je u pitanju poštivanje ljudskih prava.

“Pregovori o pristupanju Evropskoj uniji su obeleženi ovim poglavljima koja se odnose na usklađivanje sa pravosudnim sistemom Evropske unije. Neophodno je da propisi budu formulisani na takav način da dopuštaju sudijama i odgovarajući stepen nezavisnosti, ali istovremeno da predviđaju određeni stepen odgovornosti sudija. Ono što se zaključuje u celom procesu, kada je reč o Zapadnom Balkanu, jeste da niti naše države niti Evropska komisija ne insistiraju dovoljno na obrazovanju. Da je Srbija, kada je stupila u taj proces, ili Bosna i Hercegovina, jer je još ranije postala članica Saveta Evrope nego što je Srbija postala, dakle, da su te države i ostale države  Zapadnog Balkana unele u svoje obrazovne programe, recimo, obavezna ljudska prava, pogotovo Evropsko pravo ljudskih prava, da je taj predmet obavezan na pravosudnom ispitu, onda bi buduće sudije već u tom formativnom periodu, kada su mladi, kada mogu da stiču nova znanja i vrednosti, usvojili upravo ona znanja, one veštine koji će im omogućiti da jednog dana budu evropske sudije. Ne radimo to zbog toga da se dopadnemo Evropskoj uniji ili zbog nekih ekonomskih razloga. Evropska unija je, pre svega, zajednica vrednosti, ona je nastala na borbi protiv totalitarnih režima i mi u tom smislu treba da gledamo naše članstvo kao put da obezbedimo te vrednosti u našem regionu. Vrednosti se usvajaju socijalizacijom, mediji su jedan od kanala socijalizacije, političke stranke, naravno, političke vlasti, zakonodavna i izvršna, ako govorimo o uticaju na sudstvo, ali obrazovanje je prvi i osnovni kanal socijalizacije usvajanja vrednosti. Ono što vidimo da se nedovoljno razume u regionu i od strane Evropske komisije i vlasti, jeste što se veruje da se te stvari mogu naučiti onda kada ti mladi ljudi već postanu sudije, tužioci i advokati. Tada su već stekli određena znanja i sve što posle toga dolazi može se doživeti kao pritisak sa strane, internacionalizacija i politika. Dakle, mi to moramo učiniti već na fakultetskom nivou, isto kao što moramo voditi računa o nižestepenim oblicima obrazovanja i negovanju pisane reči, što je važno za pravosudni poziv, ali i za negovanje kritičke misli.”

Koliko sva ta iskustva koja imamo iz bivše zajedničke države mogu pomoći kada je u pitanju oblast prava sudstva, bez obzira na razdvojenosti i samostalnost svih država?

“Ja moram prvo da podsetim da je ta Jugoslavija bila nešto drugo u odnosu na ostali socijalistički korpus i da je u njoj, ipak, bilo određenog stepena autonomije i sloboda kojih nije bilo u drugim socijalističkim evropskim državama tog perioda, ne negirajući da je to bio jednopartijski autoritarni režim. Daću jedan primer koji će biti poučan. Interesantno je da je nakon Drugog svjetskog rata došlo do velikih tektonskih poremećaja u pravnom poretku i tada smo doneli jedan propis kojim smo proglasili nevažećim prethodne propise. Počeli su da se donose novi zakoni. Međutim, ključni zakon za obligacione i privredne odnose, Zakon o obligacionim odnosima donesen je 1978. godine. U tom periodu sudska praksa gradila je nove institute, uzimajući iz prethodnog perioda ono što je bilo vredno, usklađujući to s novim vrednostima. Godine 1978. doći će do kodifikacije sudske presude prakse i dobićemo jedinstveni Zakon o obligacionim odnosima. Taj zakon je uz neznatne izmene na snazi u svim bivšim jugoslovenskim republikama i u skladu je bio i tada i sada s osnovnim evropskim vrednostima. U toj Jugoslaviji, koliko je god bila autoritativna i koliko god da je bilo u krivičnom pravosuđu pritisaka politike, videli smo da se u građanskoj sferi zapravo rađala sudokratija u najboljem smislu te reči, ne kao otuđena vlast nego baš kao odgovorna pravu i građanima, odgovorna vlast koja dolazi od najboljih mogućih instituta u datim društvenim okolnostima. Mi se putem obrazovanja moramo boriti da se to nasleđe, u onoj meri koje ne valja, potisne, ali istovremeno, da ono što je kvalitetno iz njega i što govori o našim kvalitetima, da zapravo kroz dobre primere osnažimo sudije da i dan-danas vrše svoju funkciju bolje nego što je čine.“