Sigurne kuće – skloništa za žrtve nasilja trebaju veću podršku

Sigurne kuće u Bosni i Hercegovini, koje predstavljaju oblik zaštite žrtve nasilja u porodici, godinama se nalaze u nezavidnoj situaciji i teško uspijevaju pronaći novac za svoje finansiranje. Egzistiraju uglavnom na nedovoljnim jednokratnim novčanim donacijama. Zabilježen je i porast nasilja u porodici tokom pandemije koronavirusom, posebno tokom perioda izolacije. 

Sigurna kuća u Mostaru, kao i većina sličnih u Bosni i Hercegovini, suočava se s problemima finasiranja. Uglavnom opstaju, kažu, uz podršku donatora i kroz projekte. 

„Jedini smo kanton koji od strane države nema redovna primanja, tako da smo mi kao jedna neprofitna nevladina organizacija konstantno u traženju novih projekata i novih donatora. Ogromnu većinu troškova koje Sigurna kuća proizvodi mi podmirujemo putem donacija“, kaže Arnela Buzaljko, predstavnica udruženja „Žena BiH“ iz Mostara.

Neriješeno finansiranje nije jedini problem s kojim se suočavaju u Sigurnoj kući, tj udruženju koje brine o žrtvama nasilja. 

„Hercegovačno-neretvanski kanton je jedini kanton u Bosni i Hercegovini gdje žrtva nasilja nije prepoznata kao socijalna kategorija. I to zaista u mnogo čemu otežava, kako naš rad, tako i ostvarivanje njihovih zakonskih prava“, govori Amela Burić Ovnović, pravnica u udruženju „Žena BiH“.

Porodično nasilje poraslo je za oko 30% tokom pandemije Koronavirusa. Stres zbog finansijske neizvjesnosti i ograničeno kretanje doprinijelo je nasilju i u porodicama u kojima to ranije nije zabilježeno, kaže Arnela Buzaljko.

„Ljudi su došli u situaciju da nemaju novca, da je egzistencija porodice upitna… To dovodi do otvaranja nekih ratnih trauma, pokretanja PTSP-a i do mnogo nekih drugih faktora koji prouzrokuju stresnu situaciju u porodici, agresiju i nasilje, tako da je veliki broj žena lani, u periodu od marta do maja bio u našoj Sigurnoj kući“, dodaje ona.

Zbog izostanka instutucionalne podrške, finansijske nestabilnosti, stigmatizacije žrtava, ali i podložnosti manipulaciji, žene i djeca se najčešće vraćaju nasilniku.

„90% žrtava nasilja se vrati nasilniku iz ekonomskih razloga. Jer nemaju sredstava kada ga napuste da plaćaju stan, hrane djecu, porodicu, školovanje…“, govori Jelena Mišić, direktorica udruženja „Budućnost“ iz Modriče. 
Ono što je potrebno, smatraju u ovim udruženjima, je izmjena zakona kojim bi svaki vid nasilja u porodici bio okarakterisan kao krivično djelo, te da se kaznena politika postroži, jer se prema trenutnim zakonima u Bosni i Hercegovini najčešće sve svede na prekršaj, dok ne dođe do kobnih situacija.

federalna.ba/Sanel Kajan