Rumena Bužarovska: U vremenu današnjice imperativ je imati slobodan glas i autorsku poetiku
“Pa evo trenutno pišem roman, mogu da vam kažem zašto. Sasvim mi je tačno jasno zašto toliko volim priču. Mislim OK ja sam čovjek koji voli eksplozivnost, na primjer što sam direktna i isto ne volim kad mi neko gubi vrijeme i u knjigama i u životu. Volim te instantne emocija i volim kratkoće te priče. Tako da to najviše volim čitati i svaki put kad imam želju nešto pročitati čitam kratke priče. Jednostavno to je moj žanr, obožavam taj eksplozivnost i sažetost tog stila i sigurna sam da neću nikad u životu prestati pisati kratke priče. Premda sam uzela eto neku novu avanturu krenula sam da pišem roman zato što i ne znam kako će to ispasti na kraju ali eto neki novi izazov recimo. To je bilo kao eto opet sam krenula hajde sad ću napisati kratku priču o nekakvom čovjeku, to je bilo na početku i onda je ispalo, ustvari sam shvatila da je to isti čovjek pa tako je prerastao nekako u roman. Mislim da je to jednostavno moj žanr. Seistika je različita zato što ipak to je dokumentaristička proza jednostavno to nije fikcija. Puno sam isto čitala takve knjige od ne znam tipa zadnjih šest sedam godina i tako sam se zaljubila u taj žanr. Kad me Semezdin Mehmedinović zvao da učestvujem u ovoj ediciji rekla sam mu OK, dnevnik je u pitanju ali nisam htjela da pišem baš dnevnik, dnevnik i onda sam krenula u toj formi koja je ista kratka forma. Već sam probala jedanput da napravim to, to se zove personal essay na engleskom, lični esej koji je nešto između memoar, dnevnički zapis, putopis i tako dalje ali proza, tu nisam se promijenila još uvijek samo prozu pišem.”
“Meni je to jako bitno sad ne znam kako je drugima. Ja volim isto tako prozu. Mislim da uvijek pišemo tako da imitiramo to što volimo. To mislim nije samo u književnosti. Recimo uvijek dajem tu paralelu kada je hrana u pitanju. Ono kao probavam neki kolač, jao ja bih htjela isto ovakav kolač da napravim i onda napraviš kolač. Jednostavno to je to. Radiš znači imitiraš to što želiš čitati ili to što želiš jesti ili to što želiš slušati, isto radiš. Meni su zanimljive priče koje su itekako nekako vezani sa političkom. Ja mislim da je malo i nemoguće da to nije tako. Uglavnom književnost jeste uvijek vezana. Možda imaš neku eskapističku prozu ili poeziju. U poeziji je to malo lakše zato što je ipak intima u pitanju ali intimno je lično je uvijek političko tako da ja sam prilično jasna što se tiče toga. Meni je pozadina to što pišem uvijek jasno kada napravim neku priču. Mada nije mi na početku bila sasvim jasna, mislim da je to bilo više neki instinkt i nisam znala kako tačno da definiram to što sam radila. Sad mi je lakše. Sad se malo bojim da mi je toliko jasno da će to možda uništiti moju prozu. To je zanimljivo pitanje i mislim da možda muči i druge autore.”
“Znate šta mislim da u nekim situacijama da. Znate mi smo svi pogotovo Bosna i Hercegovina prošla kroz rat. Ne možeš ti sad suditi mislim nakon te traume da ti kažeš pa ne. Naravno da imaš neku vrstu averzije pa čak i da je nostalgična verzija. Ekonomska situacija, disfunkcionalnost društva, naravno da moramo imati ljubavi i mržnja neka veza koja se često dešava. Time što sam ja htjela izbjeći to u Nikamo ne idem zato što često pričamo o srednjoj klasi i čak u situacijama gdje nemaš potrebe imati tu averziju. Nego jednostavno imaš na averziju zato što ti je neko govorio da je Zapad puno bolje mjesto i da tamo je sve savršeno i da jednostavno ne cijeniš ni to što imaš u tom trenutku. Mi znamo kako je imati krizu, kako je imati rat, kako imati bolest, kako imati smrt i čak kada to nemaš kad evo živiš umu da ti ono jednostavno ponižavaš svoj život i ponižavaš čak i to što imaš u tom trenutku. To mi je bilo zanimljivo da mi to često radimo ali mislim da to isto, to sam radila u Nikamo ne idem da mi je bila poenta da je to neki postkolonijalni kompleks od Zapada koji koji mi imamo. Definitivno mislim mi znamo da živimo u disfunkcionalnom društvo ali šta imamo da kažemo o Americi. Mislim vidite šta se dešava u Americi. Ako to nije uzrok disfunkcionalnosti šta drugo može da bude. Da imaju puno više para ali naravno zato što su pokrali cijeli kontinent. Imali su robove, ono kako očekujemo da, pa naravno da imaju para. To se dogodilo i u Europi, ne znam Belgijanci su i Španci ili ne znam Francuzi imaju para pa naravno da imaju. Mislim kolonizirali su pola svijeta ili Englezi. Tako da eto treba imati to u vidu kad razmišljaš koliko mrziš mjesto gde si se rodio i kad ne cijeniš to što imaš u nekom trenutku. Ali ja sam bila tu malo prema srednjoj klasi više kritična nego prema istinitoj potrebi za migracijom koja se naravno često dešava i naravno da je normalna i svijet treba da bude dostupan da ljudi jednostavno migriraju. Ne treba da imamo granica jednostavno, bilo kuda.”
federalna.ba