Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra
MAJKA
Kad god se šta fino na sofru metne što smo plaho begenisali, a nije moglo doteć svima, mati bi reci:
"Jedite vi djeco, nisam ja gladna."
Ili bi uzela nešto od juče, jal prekjuče što nismo mogli pojest’, a nama veli: "Žao mi da se ne baci."
Tek kad smo dobili svoju djecu, svaki put kad se sofra metne, a mi uzmemo ono što je ostalo od juče, da se ne baca, pomislim kako je i mati bila gladna i da bi i ona rado pojela nešto fino, taze što nije prenoćilo. Ha pomislim stisne mi se i zastane u grlu, jal od suha hljeba i podgrijane pite, jal od materinih riječi: "Znaćete ako budete imali svoju djecu."
**
HALAL - PARA
Nekad se govorilo da je grehota kod kuće se brijat’ i kahvu pit’ ako ima u blizini brico il’ Kahva, a moj dugogodišnji brico Suno, vazda je govorio kolko je puta iza rata polazio da zamandali i zakapari radnju i ode u fabriku radit, jer su radnici u fabrici bili gospoda za nas, moj Uzeire. Kad god se podašišam, ne mogu a da ne pomislim da su birvaktile razno-razni trgovci; zlatari, kožari pa i kazandžije, samardžije i užari, kad bi pođi na Hadž mijenjali pare sa bricama jal u kahvama đi nije bilo rakije. Tako su priznavali čije su pare najhalalnije, jer nisu ni u svoje vjerovali plaho. Ne umijem ti rijet rašta su i išli, more bit’ kad su prali pare da saperu i grijehe, ko će ga znat!? U današnji vakat kad bi mor’o mijenjat’ pare za Hadža, jal za Umre samo, jedino bi, meščini, mog’o od kakvog radnika jal penzionera nać’ halal paru, a sa tim parama ne bi mog’o ni do Visokog, kamo li do Meke. Jah!
**
HAJVAN KO HAJVAN
Nas nisu nikad plaho mazili nit su se ustručavali da nam pokažu u kakvom svijetu živimo i šta nas sve čeka u životu. K'o maksum sam volio životinje, a da Bogdo nisam. Mili Bože radosti moje kad n'akav seljak dotjera ovcu zavezanu na kanafi u našu avliju, i još kad rekoše, sine Uzeire, ovo je tvoj Bekan i ti ćeš se brinuti za njeg’. Brino sam se i plaho ga zavolio sve do pred Kurban Bajram kad me amidža Hasan probudi sabahile, veli, hodi da ti adžo nešto da. Plaho se obradovah, jer se u onaj vakat nije djeci davalo k’o sad. Samo kontam šta li će mi dat. Odvede me iza kuće gdje je pasla moja ovca zavezana kanafom i stade oštrit onaj veliki handžar. Nisam ni sanj’o da će do malo izvrnut moju ovcu na leđa, i prerezat joj grlo predamnom, i da ću je gledat kako visi zavezanu za stražnje noge dok je on guli i vadi utrobu da bi meni gurno dva vrela bubrega u ruku i veli mi, nosi, nek ti mati ispeče. Jah!
Poslije toga mi dadoše Grahu, vele ovo je Uzeire tvoja koka i ja im opet povjerovah sve dok mi je je'nom mati ne gurnu pod mišku, zaveza joj noge kanafom i veli, dobro je stisni za vrat i nosi Halid-agi. Sav sretan, stišćem moju mezimicu i donesem je komšiji Halidu, a on je samo uze, zavrti je i onako u behutu stavi je na panj i sjekirom joj prereza vrat. Vratim se kući, sav se upiho od plača, a mati mi veli, e beli ćeš fasovat degeneka ako ti je pobjegla.
Je'nom spomenuh materi i ocu kako su mogli ovako nešto djetetu uradit’, a oni će ti u glas: haj, Bogati pusti, i nama su naši isto tako, malo tuhinjaš i zaboraviš. Hajvan ko hajvan.
Eto ti mog djetinjstva, do dana današnjeg nisam zaboravio, a more bit’ zato nikad više nisam okusio ni janjetine ni piletine, ko će ga znat’.
Insan ko insan.
**
Odabrala i uredila – Selma Dizdar
Ton-majstor – Šerkan Cakić
Foto – Pinterest / Selma Dizdar