Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

**

Behka

Poš'o neki dan da se podašišam i sve kontam, Bože, koji li je danas dan i kad se ono ne valja šišat', jal' utornikom, jal' petkom. U mene bi mati reci - Sve su vam to babine gatke, jedino što ne valja ništa radit' petkom prije Džume, a ha ljudi sklanjaju, radi šta ti je volja. Nikad nam nije dala ništa lijevom rukom držat', ni kašiku, ni olovku, veli, na lijevom ramenu vam šejtan, naletosum, sjedi i naređuje da sve naopako radite. Kad' bi mi pođi navuć' prvo lijevu cipelu ili ne d'o bog lijevu nogavicu, ona bi zgromi na nas -

Ne slušajte šejtana, nalet ga bilo, on vas navraća da sve naopako radite.

Najmrže joj je bilo kad bi joj ko dođi tražit' da uzajmi šibicu, jal' soli. Znala je govorit' -  

Ona će me Šerifa iz vjere istjerat', znade da ne valja to uzajmljivat', a jope traži, maksuz. Ne mogu da joj ne dam jer zna da ima. Kad bi god ugledaj meso znala je rijet' - Ja lijepog mesa, ne d'o bog ga usnit'. I dan danas ne znam jesam li ljevoruk il' sam dešnjak. Kad sam ono počeo učit' pisat' sama mi olovka leti u lijevu ruku, a mati na me - Ne slušaj naleta, turi tu olovku u desnu šaku, neće ti otpast'.

Kako mati tako i učitelj. Ja olovku u lijevu, a on štapom po njojzi. Tol'ko me je izudar’o, haman mi je prste prebio, da je nisam više mog'o ni držat' u lijevoj ruci. More bit' mi je zato rukopis k'o u djeteta, k'o da lijevom pišem.

U onaj vakat nije lahko bilo bit' dijete, pogotovo ako si ljevak il' ne d'o bog moraš nosit' đozluke. Nisi mogo ostat' od druge djece. U Gornjoj mahali bio Avdo, u Donjoj Budo, a u našoj bila Behka. Avdo i Budo nisu bili svoji, biva, nisu bili od ovog svijeta, a Behka ostala malehna, pa i nju napraviše blentavom, a nije jadnica bila. Još bi turi nake vel'ke đozluke, pa đi god bi makni sva djeca iz mahale za njom dovikuju:

„Babuška, Babuška, udala se za muška!“

Svi osim nas. Mi nismo smjeli od matere - Allahu je najmrže kad se insani šprdaju sa drugim insanima, jer nisu ko i oni. Sve nas je dragi Allah stvorio, pa i Avdu i Budu i Behku, da bi nas iskuš'o.

Kad bi se pomariši raja protiv raje, ovi iz Gornje mahale bi povedi Avdu, oni iz Donje Budu, a mi koga ćemo, neg' Behku, biva da ih pripadnemo. Bezbeli da nismo imali nikake šamse osim pobjeć'. Jer ako te ufati Avdo, jal' Budo, gotov si. Je'nom Avdo ufatio mog jarana Ziju i počeo ga davit'. Čitava ga mahala kutarisavala iz Avdinih šaka. Valjda mu dragi Allah oduz'o pamet, a dao mu snagu.

Nisu dugo živili. Preseliše mladi, i Avdo i Budo, jer na ovom našem dunjaluku sve što je drugačije ne mere dugo izdržat, jer mu ga drugi ljudi pretvore u džehenem.

Behka se povukla, izlazila je iz kuće samo da nahrani golubove, jedine prijatelje, dok nije i ona preselila na bolji svijet. Rodila se, jer joj je ovaj bio džehenem, a one velike đozluke je nosala jer nije mogla podnijet da joj se vidi lice kad su je natjerali da se otkrije. Nek’ i to znate, a ja neki dan saznadoh, reče mi fina jedna žena, naša Sarajka, kad je Behki bila dženaza i kad su ljudi nosili tabut na ramenima sve do Grlića brda pratilo ih jato golubova sa čaršije. Dženetlija.

**

Razgovoruša

Imaš ti ljudi, a bo’me i žena što umiju plaho zapjevat', milina ih slušat'. Tako se to rodi, šta li!? To vam je, haman isto k'o kad neko umije ispričat' priču, al' je ne umije napisat', dok je drugi napiše kol'ko dlan o dlan.

Nejse.

Imaju tri žene koje slušam, bezbeli, u mene mi Fatu, druga je Eminov’ca, a treća Vezira hanuma. Vezira hanuma se plaho pazi sa u mene mi Fatom, iako je puno mlađa od nje. Nije mi mrsko kad ona dojde, a dojde počesto i bez čo'jeka na onu žensku razgovorušu koju nijedan muškarac ne voli. I umjesto da odem za svojim poslom, ja se ušuškam na minderu i k'o fol, nešto svoje dumam, a slušam Vezira hanumu:

- Moja ti, Fatma hanuma, prođe nam život ugađajuć' djeci i čo'jeku, više smo im i dojadili, samo kuhaj, spremaj i iznosi pred njih sve gotovo, a oni bil' ne bili. Veli meni onaj stariji, kakav vam je to život, samo se brinete da sve bude u redu i na vrijeme, nit' gdje idete, nit' se provodite, ja Boga mi neću tako.

- Hoće, hoće, k'o i svak', kad bidne im’o svoju čeljad - veli u mene Fata.

- Vidim ja, počela i onom mom čo'jeku ić' na živce kol'ko mu ugađam. E, reko', ne'š više, sad će nam i godišnjica, a otkako sam došla za njeg' nigdje nismo otišli sami.

- Nismo vala ni mi, osim ono kad nam je Hidajeta sredila da odemo u Fojnicu, veli u mene Fata.

- Uplatim ti ja, nisam čo'jeka ni pitala, heftu u Turskoj. Kad mu rekoh, ne bude mu mrsko, a ni krivo što ga nisam pitala. Spremamo se mi a djeca nas gledaju, k'o biva ne vjeruju da ćemo sami otić' a njih ostavit'. Još im spremim jela za svaki dan i na svakom sahanu napišem; ponedeljak, utorak . . . sve do nedjelje. Došli mi, tamam se smjestili u hotel, kontam, ja rahatluka, majko moja mila, što nisam prije 'vako, kad telefon. Ko će ti bit', onaj moj mlađi pita - Mama, moramo li mi ovo jest’ po redu, ja bi’ ono od srijede, a danas ponedeljak. Jedite, reko', kako hoćete samo pustite mamu više na miru“. Vala smo i oćejfili, jes' da sam samo kontala na njih, al' eto. Vratili se mi, pogledam u frižider, a njih dva klipana čitavu heftu samo grah jeli, moja ti Fatma hanuma. Baš sam se nasekirala.

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / facebook profil