Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

U CIPELAMA

Ima svakakvih roditelja, a bome ima i svakakve djece i to od finih roditelja, pa ti njega ne mereš odgojiti taman da mu čitav život govoriš i pokazuješ ovako, ono će onako, biva po svome i sve ko uzinat tebi, jer što ti more uraditi onaj što ga voliš to ne mere ni najveći dušman i neprijatelj. Nikad mu ne'š ni dati takvu priliku, bezbeli. Najbolje ti je ništa ne očekivati od djece, pa što god dobro ispadne, dobro i jest, a loše ti ne gine svakako. Naše je govoriti i pokazivati, a ostalo je do njih i u božijim rukama.

Prije je gore bilo dat’ roditelje u Dom staraca nego ne znam ti šta. Sve što je birvaktile bilo najgore, meščini da je sad postalo najbolje i ko da se otimaju ko će prije i ko će gore. Allahselamet!

Što vam ovo govorim?

Ima u nas u mahali puno starih insana, a najviše žena što su ostali sami u velikim kućerinama i kad ne mognu više sobom djeca ih dadnu u starački dom. Ko kad je to razbacano svuda po Dunjaluku, pa ne mere drugačije, džaba ti je.

U mene Fata, umjesto da obilazi džamije i uči mukabele k’o za prošli Ramazan, spremi se i ode obilaziti jaranice i kone po sarajevskim Domovima staraca. Od Mejtaša pa sve do Hrasnice, nije ti šala. Nejma đe ih nejma. Juče dođe, bila u Muharemov’ce u Domu na Ilidži, a ja je sve izdaleka ispitujem kako je u kojem domu, zlu ne trebalo. Ne zna insan nikad đe će i kako završiti.

-Plaho, sve imaju tamo, sve him donesu u sobu, bilesi kahvu kad požele. Muharemov’ca još more na nogama, a vazda je bila pobožna, klanja, uči iz Kur'ana. Svi je vole, a one joj sestre dolaze i govore: "Prouči nešto za nas nano, da se udamo." A ona će ti njima: "Ne trebam vam ja ništa učiti djeco, samo malo nježnije prevrćite te žene kad ih presvlačite i fino sa njima postupajte pa će vas dragi Allah nagraditi finim životom, ljudima i djecom. Ne treba vam boljeg sevapa.”

- Dobro him je rekla.

Još bi’ je nešto priupito, a ne mogodoh od teških misli o starosti što navriješe sve jedna za drugom i sve gora od gore. Sjetih se komšije Omera, vazda je govorio da moli Boga samo da u cipelama preseli. Pričaju da su ga sinovi našli naslonjenog na ogradu i u cipelama , moreš misliti.

DOBRI

Veli meni nana Subhija:

-Znadeš li ti sine Uzeire kako smo mi preživili rat?

-Ne znam, odakle ću znat.

Imali malo soli, mliva i u jednoj kanti na dnu masla kad je rat počeo. Druge godine zavlada glad i ljudi počeše ić’ od kuće do kuće tražit šta da pojedu. Niko nejma ništa u kući. Pred akšam, uzela abdest kad neko hlupa halkom na kanate. Izajdem kad nakav dedo, sav se savio stoji ‘nako i ništa ne govori. Čeka da mu štogod dadem. Odakle mi, moj dedo, nejmamo ni mi, mislim ti se u sebi, al’ odem u halvat, uzmem međuprste soli, bogdu masla i komad šeničnog hljeba pa mu sve to dadnem. On ništa ne reče, uze ono i ode. Sutradan pitam po mahali jel još ukog dolazio onaj dedo, nit ga je ko čuo nit vidio, moj Uzeire.

Asli onaj dobri bio jerbo otad nikad nam nestat ni one soli ni mliva ni masla.

Sve do je’nom. Rat se i završio, a mi još zafaćamo onu istu so, maslo i mlivo  sve dok po belaju ne  ispričah koni Arifov’ci. Namah nesta i soli i mliva i masla te od tad kupuj opet ko i svak.

Kud joj rekoh, majko moja mila, bolje da sam jezik pregrizla.

BRIGA

Nešto mi se Fata, sabahile, pri kahvi zamislila, sve bi k’o nešto rekla, a ne govori. Samo srkne iz findžana, uzdahne i uzvrti se na minderu k’o da je nešto žulja. Vidim joj na čehri i znam šta joj je. Znadem joj, k’o i ona meni, svaki damar. ‘Vako vazdan, kad bi čuj da joj je evlad neđi otiš’o, nejma ti njojzi ni sna ni spokoja dok ne dojdu đi su krenuli ili se vrate otale. Ha se je’no vratilo ona ti pojde brinut o drugom. Djeca joj više i ne govore kad đi krenu. Znaju kakva je i njezina se briga prenese i na njih, pa djeca moraju, pored svojih briga, brinut’ još i što ona brine. Ne kažu džabe: “Ne d’o mi Bog što mi mater misli”.

 - Što li se to Hamo ne javlja?

Ne odgovaram joj. Znam ako nešto reknem da će se ona nastavit’ i ispričat’ mi po stoti put o svim nesrećama na putu koje pamti.

- Jel’ oš’o sa avtom?

Šutim, jerbo ako joj išta kažem daću joj išaret da nastavi, pa će mi ovaj ‘vaki kaharli dan otić’ vas u helać, a i ja snjim. U mene ti s djecom drugačije hoda. Ha su počeli svoje živote živjet’ prest’o sam se brinut’. Što sam znao rek’o sam him, što sam umio pokaz’o sam him i sad je do njih. Nek’ oni sad deveraju što smo mi deverali, jer svak’ ima pravo na svoj dever. A matere su drugačije, njih ta briga ne popušća, meščini, dok su žive. K’o svoja mati. A svi se mi brinemo i sikiramo, k’o insan, al’ svak na svoj način i kako je ko naučio. Dever Dunjaluk, pa eto ti, a ja ode u đulistan, tamo sam ti najrahatniji. Asli će jopet kiša udarit’, a Hamo je beli već i stig’o tamo kud je kren’o, prije kiše, bezbeli?

**

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Fata Hadžibegov'ca /facebook profil