100 poslednja knjiga stihova – Aleksandar Bećić

Dobro je čitati ... jer, kako kaže Susan Sontag - Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova, i našeg sjećanja. One nam daju i model samotranscendencije. Način da se bude potpuno čovjek.
**
Novinar i književnik, dramski pisac i pjesnik Aleksandar Saša Bećić, nakon zavšenog studija novinarstva u Sarajevu, novinarsku karijeru započeo je na Radiju Sarajevo 202 i novinama „Walter“. Potom je radio i u mnogim elektronskim i štampanim medijima u regionu, bio je urednik, kolumnista, bavio se i odnosima s javnošću ... U književnosti se javio romanom „Svi naši razvodi i ostale porodične priče“, 2013.godine. Četiri godine kasnije objavljen je njegov roman „Evo zašto te volim“; godinu kasnije roman „Prvi čin“, a četvrti roman Aleksandra Bećića „Tabloid, insajderska priča“ objavljen je u Liberland artu, 2021.godine. Njegove kratke priče objavljene su u regionalnoj multimedijalnoj zbirci „Noć“ te u zbirci „Karneval u suterenu“. Aleksandar Saša Bećić autor je i četiri dramska teksta – „Telefon (pozovi radi ubistva)“, „Sin domaćeg izdajnika“, „Partija bivših“ i „Pod šljivom“. Sve četiri drame imale su svoju izvedbu u teatru. Aleksandar Saša Bećić do sada je objavio tri knjige pjesama – „Pisma starom gospodinu“ /2018/; „Bajka za bivše štitonoše“ /2020/ i „Stihovi za četiri ruke“ /zajedno sa Svetlanom Fucić. Zbirka „Stotinu – poslednja knjiga stihova“ Aleksandra Saše Bećića objavljena je u izdanju Udruženja Ključ, u Beogradu, 2022.godine.
**
Esejistički portret poezije Aleksandra Bećića 
Postoji jedan poseban, specifičan osećaj koji se javlja uvek na istom mestu – kada čitate poeziju, ukoliko ste, naravno, poštovalac iste. Oduvek mi je bio interesantan i intrigantan taj podatak o mestu koje je isto kod svakoga, uprkos tome što sam osećaj nije isti, niti to može biti. Mesto se zove duša, a osećaji se različito imenuju. Istina, kroz protekle vekove imamo nepobitan dokaz kakva poezija gotovo uvek kod čitalaca izaziva suze i bol u nekom od mnogobrojnih pregradaka duše – to je poezija koja govori o smrti, ljubavi i otadžbini. Poznato nam je da su pesnici nadasve ranjiva bića, maskirana pretežno u nešto sasvim drugo; priroda pesničke duše nalaže upravo skrivanje svoje nutrine, i po nekom nepisanom pravilu, bežanje od poezije kao jedine forme koja ih zaista oslikava, kategoriše i, duboko verujem – ispunjava. Bio mi je potreban ovakav uvod pri pisanju esejističkog portreta poezije Aleksandra Bećića, pesnika, prozaiste i novinara koji iza sebe ima četiri romana, četiri zbirke poezije i četiri izvođene drame. Dakle, imamo čoveka koji, bar za sada, u svom raznovrsnom pisanju egzistira pod brojem četiri, a ipak je prevashodno pesnik. Niti je sva poezija klasifikacijom ista, niti su pesnici verni svom stilu i svojoj poetici jednaki; utoliko, poezija Aleksandra Bećića pripada terminu modernizma i stvarnosne poezije, što znači da je to poetika koja sobom nosi urbani realizam pretežno lišen metafore i patetike, no, takođe i egzistencijalizam bez koga, naprosto, ne postoji. Za književnost, tj. poeziju kao esenciju pisane reči, od velikog je značaja postojanje ovog pravca, jer isti dokazuje da za poeziju možemo izvorište naći u svakodnevlju, u društveno socijalnim dešavanjima koliko i unutar sebe; u samom činu stvaranja učestvuje obrazovanje, načitanost, širina duha ali i lični doživljaj sebe i sveta oko sebe. A. Bećić je svojom stvarnosnom poetikom postavio u prvi plan urbanu temu, figuru lirskog subjekta, sopstveni osećaj kojim pravi vezivno tkivo i tako dozvolio čitaocu svaku vrstu indentifikacije sa pesmom, što u biti stvara onaj osećaj koji je kod svakog čitaoca drugačiji. Moram reći da je stvarnosna poezija kao način izražavanja odavno poznata u muzičkom svetu; dobar primer su Džoni Štulić, Arsen Dedić, Rundek, Leonard Cohen... Bećićeva poetska reč u svojoj punoj stvarnosnoj formi nije minimalistička niti je rasplinuta; ona je, ako bismo se poslužili narodnim terminom - taman. On pesmu počinje običnim, svakodnevnim rečima, na miran način, razrađujući je vodi nas u epicentar, završava je na jednako miran, takoreći ravnodušan ili pomiren sa činjenicama, stavom, ali držeći čitaoca i dalje na tom eruptivnom mestu gde reč caruje upravo svojim mirom a neporecivo je tačna, prepoznatljiva, često bolna. On je pesnik koji vas bez previše pompe, metafora i uz odsustvo patetike i lirskih opisa uvodi u samu srž pesme, terajući vas sasvim mirno da je osetite kako se skupa sa vašom krvlju šeta kroz vaš limfni i krvni sistem. S obzirom da sam pesnik koji je u knjizi Stihovi u četiri ruke parirao njegovoj sjajnoj poeziji, postoji opravdan strah od subjektivnosti koju svakako želim da izbegnem, naglašavajući da srpska savremena poetska scena sasvim komotno može da stane rame uz rame sa svetskom – jer, imamo pesnike koji, ma koliko se sklanjali od zasluženog imenovanja, ipak jesu prvo pesnici pa sve ostalo. Takođe, ne smemo zaboraviti veliku misao – nema umetnosti bez poezije. Žak Prever je svojevremeno rekao  „Poezija je ono što se sanja, ono što se zamišlja, ono što se želi i ono što se često događa. Poezija, to je stvarnije i korisnije ime života“. Potpuno sam sigurna da Aleksandar Bećić svojom poezijom opravdava ovaj citat. – napisala je pjesnikinja Svetlana Fucić
**
Odabrala i uredila – Selma Dizdar
Ton-majstor – Šerkan Cakić
Izvor / foto – Selma Dizdar